U Jugoslovenskom dramskom pozorištu danas je tačno u podne održana komemoracija proslavljenom glumcu Vlasti Velisavljeviću, a pored njegove udovice Nade ovom događaju prisustvovao je veliki broj njegovih kolega, saradnika i prijatelja.

Voja Brajović, Branka Petrić, Jelisaveta Seka Sablić, Marko Janketić, Vojin Ćetković, Dragan Mićanović samo su neki od njih, a njihovi govori u čast pokojnog Vlaste nema koga nisu dirnuli.

- Dolazio bih među prvima, da bih se nacentrirao iza vozača, odmah iza mesta koja su po pravilu pripadala Toniju i Vlasti. Skoro na svako gostovanje bi tako kretali. I ja, tada zeleni glumac, bio bih spreman satima da slušam kako Toni teroriše Vlastu i kako se ovaj smeje do suza i dodaje po koju na svoj račun. Zvao me jede večeri, kaže: "Slušaj, ovi tvoji su blokirali izlaze iz Beograda, kaži im da mi daju neku dozvolu, Nada i ja moramo u zemlju za cveće". Posle pola sata zovem ga: "Vlasto, ne daju mi dozvolu, kažu da si komunista". "Kaži ti njima da jedu... Ja sam Staljinista. Vozili smo se na pecanje, zaustavlja nas policijska patrola, to su bile one ''nepovratile se godine'', a on urla sa zadnjeg sedišta: "Druže, pustite nas, mi smo potkoraši". Ja se okrećem, ništa nisam rekao, kaže: "Hajde sad lepo kaži miliciji sve što si meni rekao i nemoj da se stidiš". Predložio mi je Đuričko, bogami davno, da mi, tada mladi glumci, dodelimo nagradu koja će se zvati "dobar čovek". Objasnio je da biti dobar glumac nije retkost, pogotovu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ali biti dobar čovek i dobar glumac je zaista prava egzotika. Treba da se zamoli neki vajar, neki slikar, koga ne možemo platiti, da smisli idejno rešenje za nagradu. Istu dodeljuju mladi glumci, kolege koje im je pomagao, bodrio i primio u taj ozbiljni svet glumaca. Predlog je bio Vlasta Velisavljević - govorio je Vojin Ćetković.

- Obožavali smo ga. I on je obožavao nas, obožavao je da igra sa nama, da se igra sa nama... U poslednje dve predstave u kojima smo bili zajedno Vlasta i ja, baš na ovoj sceni, režirao je Jagoš, i sad na kraju predstave, režira i poklon, je li, i u obe predstave oba poklona su bila izrežirana isto. Dakle, stanemo svi u vrstu, poklonimo se kao ansambl i onda svako od nas ima individualni poklon ka publici. Dva, tri koraka napred, pokloni se i vrati se u vrstu. Sad vama ne mogu opisati taj... Taj osećaj koji smo svi imali kad Vlasta krene dva tri koraka napred. Ovo pozorište se pretvaralo u stadion. To su bile ovacije. Svaki put, svako veče. Obožavali su ga. Publika ga je obožavala. Mislim da taj aplauz nije bio samo zahvalnost publike prema dobro odigranoj ulozi, naravno i to, Vlasta je bio nepogrešiv. Mislim da je tu bila i njihovo oduševljenje tom energijom, tom dečijom razigranošću koju je nosio sa sobom, te vesele oči, taj šeretski osmeh... Na predstavi "Sumnjivo lice", Vlasta igra Tasu, kaže Glogi "Evo, je l' Tasa sumnjivo lice". Sad svi u glas "neee, gde Tasa sumnjivo lice...", Glogi kaže "čekaj, ne srljaj" i kreće da improvizuje, da dopisuje Nušića... Jer je Vlasta bio inspirativan, inspirativan za igru. Kaže: "Čekaj, ne srljaj, pogledaj te oči, pogledaj taj nos, pogledaj te uši, pa to bre nije sa ove planete, bre". Kreće, naravno aplauz i gromoglasan smeh, to je ta dobrota koja je isijavala iz njega. I ne znam, kada bi postajala neka jedinica mere za dobrotu, što reče Ćetko malopre, jedinica mere za dobrotu je Vlasta - govorio je Dragan Mićanović.

- Bio je prijatan i duhovit. Godinama smo radili i, uz kolegu, dobio sam druga i prijatelja. Sa njim je nestalo ono svetlo pozornice koje je osvetljavalo i vas i nas, pored Vlaste - govorio je Lane Gutović.

- Vlasto, družili smo se i radili punih 60 godina. Počeli smo još onih dana kada je otvoren prvi televizijski studio na Sajmištu, gde smo igrali uživo dramske tekstove. 60 godina smo se družili i radili, zvao si me Baćo, samo ti i nikad nije bilo nijedne ružne reči. 60ih godina smo jedno vreme bili i komšije na Čuburi, pa bi ti, jer tada nije bilo mobilnih telefona, došao pod prozor i zapevao "'O Sole Mio" i onda bi me vozio sa jednom od tvojih nebrojenih automoto kombinacija, počev od motorcikla sa prikolicom, oldtajmera ili savremenog automobila. Ti si, Vlasto, bio dobar deo te ljudkosti koja je tada carovala na snimanjima, jer si ti u sebi nosio uvek tu ljudkost i osobine dobrog čoveka spremnog na šalu i mislim da harmonični život sa tvojom Nadom jeste tajna te vitalnosti i dugovečnosti. Kada bi još važila tvoja vozačka dozvola, kada bi važile sve druge dozvole, pozvali bi te da glumiš, da se družiš, da radiš sve ono što si radio čitavog života, međutim ova nesrećna pandemija koja je zahvatila našu civilizaciju sve je to prekratila i odnela te, dragi moj Vlasto. Počivaj u miru i da ti je večna slava - govorio je Zdravko Šotra.

Nakon dirljivih govora, na kraju komemoracije pušten je kratak film o Vlasti, a zatim se salom prolomio gromoglasan aplauz, koji je trajao nekoliko minuta.

Podsetimo, poznati srpski glumac Vlasta Velisavljević preminuo je od posledica korona virusa u 95. godini 24. marta ove godine, a sahranjen je 27. marta u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Vlasta Velisavljević rođen je 28. jula 1926. u Beogradu. Kao glumac je prvi put nastupio sa dvanaest godina (1937) u „Rodinom pozorištu“ Gite Predić, ćerke Branislava Nušića, koje se nalazilo na mestu gde se danas nalazi JDP (Scena „Kod Manježa“) u predstavi Put oko sveta.Godine 1943. uhapšen je i deportovan u koncentracioni logor Dortmund Herde u Nemačkoj odakle je uspeo da pobegne 1944. i, preko NDH, dođe do Beograda u kome je dočekao oslobođenje. Po završetku rata, pokušao je da prebegne u SAD ali je uhapšen i nakratko bio zatvoren na Adi Ciganliji.

Pozorišnu akademiju u Beogradu upisuje 1948. godine u prvoj generaciji studenata (klasa Mate Miloševića) zajedno sa Oliverom Đorđević (Marković), Vlastimirom Đuzom Stojiljkovićem, Olgicom Stanisavljević, Majom Belović, Predragom Pepijem Lakovićem, Bosiljkom Boci, Danicom Aćimac, Miodragom Debom Popovićem i Mihajlom Viktorovićem. Već tokom studija, 1950. godine, počinje da nastupa na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Godine 1969. dobio je ponudu Bojana Stupice da uđe u ansambl Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Prvu ulogu ostvario je u predstavi Kad su cvetale tikve. Od 1971. do 2014. godine igrao je u najdugovečnijoj predstavi, Fejdoovoj Bubi u uhu u režiji Ljubiše Ristića koja je imala više od 1.600 izvođenja. Bio je omiljen među kolegama i sarađiao sa najzačajnijim pozorišnim rediteljima. Poslednju premijeru je imao 2016. godine u Šekspirovom Hamletu koji je režirao Aleksandar Popovski a poslednji put je stao na scenu 12. februara 2020. godine kada je odigrao Molijerovog Uobraženog bolesnika u režiji Jagoša Markovića. U JDP-u je ostao do penzije 1993. godine.

Autor: P. R. ; M.K.