Rođen u mestu Naro, a kao 11- godišnjak sa porodicom se iselio u Ameriku i živeo u Bruklinu gde je od oca izučio obućarski zanat. Vreme će pokazati, da mu je upravo ovaj zanat sačuvao glavu na ramenima, ali i učinio čovekom za koga bi danas rekli da je išao ispred svog vremena.

Kada je Italija ušla u Prvi svetski rat, mladi Đuzepe prijavio se kao dobrovoljac i završio je kao ratni zarobljenik.

„Na frontu kod Pjave, između Austrije i Italije, zarobili su ga Austrijanci koji su ga i doveli u Gornji Milanovac. Kada su krenuli u povlačenje, ratnog zarobljenika poveli su sa sobom, ali je mladi Đuzepe iskočio iz voza Ćire i vratio se u varošicu pod Rudnikom. Tu se zaposlio kao obućar, u radnji očuha svoje buduće neveste“, započinje priču o ocu Irma, najmlađa od četvoro dece Đuzepea Albana.

Đuzepe se ubrzo zagledao u Darinku Stefanović, a da bi se njome oženio, promenio je veru.

„Gornji Milanovac nije imao katoličku crkvu, a pitanje je da li bi moja majka prihvatila veru da promeni, jer je bila velika Srpkinja. Tata je prešao u pravoslavnu veru i novim krštenjem dobio ime svoga kuma Dragoljuba, čuvenog Skubice. Tako je moj otac postao Dragoljub Albano.

Darinka i Dragoljub izrodili su četvoro dece, Viktora, Aleksandra, Jolandu i Irmu koja je Gornjimilanovčanima poznata kao Cica.

„Priča bračnog para nastavlja se planovima da otputuju u Italiju, pa je Darinka počela da uči italijanski jezik kako bi se sa svekrvom Saverijom, svekrom Karlom, dva devera i tri zaove dobro razumela”, kaže Irma.

„Usledila je vest da je Amerika na tri godine zabranila ulaz stranim državljanima, tako da su ostali u Gornjem Milanovcu. Tata je uz pomoć kuma koji ga je podržao da se osamostali, započeo posao i bio veoma uspešan. Obućarska radnja tate nalazila se na mestu današnjeg hotela Šumadija. Imao je uvek oko 15, 16 šegrta koji su radili. Bila je opremljena po svetskim standardima sa kožnim garniturama i omiljeno utočište milanovačkih studenata koje je on rado pomagao, kupujući im cigarete i pružavši im uvek neki dinar da im se nađe. Među njima su bili Gojko Milovanović, pravnik i kriminilog pre i posle rata, Šango, pilot koji je kraljevsku porodicu prebacio u London, sinovi Bože Đorđevića koji su završili visoke škole. On je njima pričao o Italiji, kao i Americi u kojoj je živeo , kako je izgledala Metropoliten opera, kako su su zvučali operski pevači sa treće galerije , kako je bilo putovati tramvajima. Pričao je i o sicilijanskoj mafiji koja je reketirala ljude i to je kasnije uticalo na njega, kada je stekao imovinu, da nikada ne poželi da se vrati u Ameriku, jer njemu Amerika, pored Gornjeg Milanovca i prijatelja koje je ovde imao, nikada nije trebala“, kaže Irma i dodaje da je čuvena radnja Dragoljuba Albana kao i kuća u kojoj su živeli izgorela 1941. godine kada su Nemci zapalili Gornji Milanovac. Reči oca nikada nije zaboravila:

Bolje što je i nama izgorela.

„Nemci su ušli u Gornji Milanovac, pokupili sve muškarce po kućama i brata Viktora koji je tada imao 21 godinu i tatu odveli u Kragujevac na streljanje. Sećam se zvuka doboša koji je lupao pozivajući da žene sa decom dođu u crkvenu portu. Moja se majka, kada su odveli tatu i brata, zatvorila u kuću i nije čula poziv, a nešto kasnije kada smo videli plamen i da Milanovac gori, pokupili smo par stvari da imamo na čemu da spavamo i zauvek napustili dom. Mesec dana živeli smo u podrumu, a nakon toga nastanili smo se kući našeg kuma kome je izgorela apoteka i čiji se sin oženio Austrijankom i ostao tamo."

Irma: Brat i otac izbegli su streljanje u Kragujevcu

Kako su žive glave sačuvali Dragoljub i Viktor, kada su odvedeni na streljanje u Kragujevac, priča je za sebe.

Irma kaže da se u Kragujevcu našao frizer koji je radio u Gornjem Milanovcu, iako nije bio Milanovčanin već iz okoline Vojvodine. Brat Viktor kod njega se šišao, pa ih je on prepoznao i prijavio oficiru koji je u razgovoru sa Dragoljubom shvatio da su obojica bili zarobljeni od strane Austrijanaca na istom frontu i tako im sačuvao živote, ,a mnoge glave srpskih mladića, kasnije je spasio i Dragoljub.

Dragoljubovi i Darinkini sinovi Viktor i Aleksandar imali su različite sudbine.

„Kada su partizani ušli u Gornji Milanovac, sa sobom su u Bosnu poveli Aleksandra, koji je tamo i poginuo 1944 godine. Imao je tada 22 godine. Viktor je već kao dečak otišao u Udine, tamo se školovao, a otac je to mogao da priušti. Bili smo bogati. Kako smo rođenjem imali italijansko državljanstvo, brata su pozvali u Kraljevsku vojsku na redovno služenje vojnog roka. Kapitulacijom Italije brat je pobegao, a tada je važilo naređenje da i begunac i onaj ko ga zaštiti bude streljan. Prihvatila ga je jedna starija gospođa rekavši mu, kako tebi bude mladom, neka i meni bude staroj i dobro su ga krili svi stanari te zgrade u kojoj je bio. Do kraja rata, brat je bio u Engleskoj vazduhoplovnoj jedinici pod devojačkim prezimenom naše majke, Stefanović, u Engleskoj se demobilisao, tamo se zaposlio, oženio i dobio dvoje dece," kaže Irma.

Viktor je sa suprugom poginuo u saobraćajnoj nesreći, ali njegov dar Gornjem Milanovcu i dan danas nalazi se u porti crkve, klupa koju je posvetio svojim roditeljima.

Koliko je Dragoljub zaslužan za razvoj Gornjeg Milanovca i koliko je išao ispred svog vremena, najbolje govore njegova dela.

„Imao je vizije da razvija posao, u Gornji Milanovac doveo je singer mašine, osnovao je kurs za žene koje su naučile da šiju i vezu. Mnoge žene iz okolnih sela kada su se udavale, iz opanaka su obule prve cipele zahvaljujući mom tati. U selima Srezojevci i Milićevci bio je rudnik magnezita pa je zidao peć za pečenje magnezita. Onda je došao rat...i sve je stalo...

Završetkom rata, Dragoljubu je kao stranom državljaninu bilo zabranjeno da radi, ali se to promenilo, zahvaljujući njegovom majstorkom ispitu koji ni jedan od četiri obućara tog vremena nije imao kako bi ispunio uslove da se osnuje obućarska zadruga.

„Ni jedna od četiri radnje koje su radile nisu mogle da učestvuju u osnivanju zadruge, a tata je bio član zanatske komore pa su morali da ga vrate i otvorili su zadrugu. Radili su obućari Ljubiša Nikolić, Selimir Tomić, Milivoje Damljanović. To su obućari posle rata koje pamtim, a radili su i pre rata i pre tate, bio je to mamin očuh“, kaže 85-godišnja Irma.

Dragoljub učestvovao u pregovorima za dobijanje licenci za fabriku Takovo

Irma oca pamti kao dobrog i nežnog , ne previše strogog, ako bi ga poredila sa majkom Darinkom.

„Otac je često bio odsutan, nije tada bilo da se ne radi, radilo se po ceo dan. Majka nas je vaspitavala i morala je da bude stroga. Bila je veoma obrazovana žena tog vremena i da je nisu omeli balkanski i svetski ratovi ko zna dokle bi stigla. Mnogo je volela da čita i nema tih knjiga koje su unete u kuću da nisu prošle kroz njene ruke.

Irmina sestra Jolanda više nije živa, ali njena kćerka Zorica dedu Dragoljuba pamti kao vedrog , darežljivog i mudrog čikicu koji je u prodavnicu slao da kupi novine ostavljajući kusur dovoljan barem za jedan sladoled. Bio je vrlo aktivan u vreme kada se fabrika Takovo dizala na noge.

„U to vreme fabrika Takovo kupovala je italijansku opremu za proizvodnju alve i bonbona . Bonbone su bile svilene i one crvene u obliku malina. Često me je vodio sa sobom i tada sam imala priliku da vidim kako se pravi alva i dobijala bonbone.Deda je ucestvovao u pregovorima kao prevodilac i radio je na prevodima dokumentacije za te mašine.Znao je engleski i italijanski jezik“, kaže njegova unuka Zorica.

Zahvaljujući Dragoljubu, mnoge devojke su opanke zamenile cipelama

Da je Dragoljub išao ispred svog vremena i da je zaslušan za emancipaciju zena rudničko takovskog kraja potvrđuju kursevi za žene koje je pokrenuo, cipele koje su zamenile opanke, tkanine koje je donosio iz svih krajeva sveta sa svojih putovanja, ali i način kako je svoju ženu poštovao.

„Suprugu je svuda vodio na svoja putovanja, u vreme kada su žene bile domaćice i kada su sedele kući. Često je vodio sa sobom u Rim, privatno su posećivali muzeje i mislim da je želeo da nani pokaže iz koje zemlje potiče. Darinka je uvek bila obučena po poslednjoj modi“, dodaje Zorica.

Kolika je zasluga Dragoljuba za osnivanje ostalih zanatskih radnji tog vremena, nikada nije zapisano kao ni sva njegova dela, osim posmrtnog govora prote Dragoslava Mirkovića u kome navodi da je najviše siromašnima pruzao ruke. Posleratne godine sa sobom su donele i siromaštvo, pa je često novac davao u zajam, pozajmljivao od banke novac i davao blanko menice , da bi novac uzeo i dao drugome. Mnoge menice ostale su da ih Dragoljub sam plati jer je bio potpisnik. Iako je crkvu pomagao, nije na spisku dobrotvora, jer to nije želeo.

Posle drugog svetskog rata, životi porodice Albano znatno su se promenili. Živeli su teško i skromno, što zbog uslova u zemlji toliko i zbog Dragoljubove bolesti. Irma je 1951. godine tek stekla jugoslovensko državljanstvo da bi mogla da se zaposli, da bi pet godina kasnije pod zakletvom morala da se odrekne italijanskog državljanstva . Živeli su od invalidnine Aleksandra koji je kao 22 –godišnjak poginuo u ratu i pomoći Viktora koji je novac slao iz Engleske.

Đuzepe kao Dragoljub od 1964. godine počiva na gornjomilanovačkom groblju, a sedam godina kasnije pridružila mu se i voljena Darinka. Unuk Zoran Gregović posetio je Siciliju i iz rodnog dedinog sela Naro doneo je kamen koji i  dan danas na grobu gornjomilanovačkog zeta svedoči o jednoj ljubavi i čoveku koji je dušom uvek pripadao Gornjem Milanovcu.

Nataša Polomac Petković, etnolog i antropolog muzeja Rudničko takovskog kraja u Gornjem Milanovcu istraživačkim radom doprinela je u pronalaženju potomaka porodice Albano .

"Kroz projekat starih zanata, među kojima je i obućarski, pronašla sam i podatke o porodici Albano. Njegove zasluge ne samo za razvoj gornjomilanovačkog kraja već i emancipaciju i obrazovanje žena tog vremena su nemerljive. Životom i radom u Gornjem Milanovcu nas je zadužio jer iako je Sicilijanac , u duši je bio veliki Gornjomilanovčanin", kaže Nataša.