Nekadašnji komandant Srpske garde, Đorđe Božović Giška, ubijen je 15. septembra davne 1991. godine, a njegovi posmrtni ostaci su ekshumirani na Centralnom groblju u Beogradu 2017. godine, međutim, ono što je zaprepastilo okupljene bila je činjenica da njegovo telo nije istrulilo ni 26 godina kasnije.

Dr Slobodan Savić, specijalista sudske medicine, profesor na Medicinskom i Pravnom fakultetu u Beogradu za Objektiv.rs otkriva moguće razloge koji bi mogli da objasne i ovaj nesvakidašnji događaj.

– Ne postoji jedinstvena formula za proces raspadanja tela, jer promene na lešu zavise od više faktora, a najvažniji su uslovi u kojima se leš nalazi i vreme proteklo od sahranjivanja. Tako postoje različite lešne promene koje se dešavaju kod leševa odraslih, truljenje i raspadanje, saponifikacija i mumifikacija. Raspadanje, koje se karakteriše potpunim gubitkom mekih tkiva i skeletizacijom leša (ostaju samo kosti), obično se nadovezuje na proces truljenja, i na proces raspadanja bitno utiču lešna flora i fauna, počevši od običnih domaćih muva, odnosno njihovih larvi koji razaraju leš – objašnjava on i dodaje:

– Ne ulazeći dalje u detalje bitno je reći da vreme koje protiče do potpunog raspadanja mnogo zavisi od sredine u kojoj se leš nalazi, pa bržem raspadanju doprinose vlažna i kisela sredina. Takođe značajna je i dubina na kojoj je telo zakopano, jer ako je zakopano jako duboko, raspadanje je sporije zbog niže temperature i manje dostupnosti tela dejstvu insekata i životinja – govori Savić, navodeći još neke spoljne faktore koji mogu uticati na to da pokojnikovi posmrtni ostaci duži period ostanu u očuvanom stanju.

– Na očuvanost tela i duže vremena posle smrti može uticati pre svega sredina u kojoj se telo nalazi, na primer – ako je u zemlji, onda je to suva i topla zemlja, bez vlage i bez prisustva insekata i životinja. Ukoliko telo nije u zemlji, nego u nekoj prostoriji u kojoj je izloženu dejstvu suvog i toplog vazduha, može doći do mumifikacije, tako da telo ima izgled egipatskih mumija – objašnjava on.

Podsetimo, nakon Giškine ekshumacije, njegova sestra Slavica je izjavila za medije da su radnici na Centralnom groblju prvi uočili nepromenjeno stanje njegovog tela:

– Radnici su ga prvi ugledali! Onda su me pozvali da vidim. Šokirala sam se! Moj Đorđe posle 26 godina nije istrulio. Odmah su mi na pamet pale reči monahinje koja je uz oca Tadeja bila do smrti. Ona je pre nekoliko dana pozvala moju ćerku kada je saznala za ekshumaciju i rekla joj je: ‘Nemojte, deco, da se iznenadite kada vidite telo’”, istakla je ona ranije i potom do detalja opisala kako je izgledalo telo njenog brata.

– Izgledao je kao mumija. Koža je bila sasušena, donekle potamnela, ali nigde nije bilo truleži. Videla sam mu ruke i tetive na njima. Kada su ga radnici prebacivali u metalni sanduk, ništa se nije pomerilo… I sada mi odjekuju u glavi Đorđeve reči: ‘Biću jači mrtav nego živ!’ Ovo je samo potvrda da je sve što je govorio istina. Bog ga je blagoslovio, ja to znam – rekla je Slavica Božović.

Nakon ovog događaja u javnosti su se pojavile spekulacije i tvrdnje da je mogući razlog očuvanosti Giškinih posmrtnih ostataka sadržan u činjenici da je kao veliki vernik održavao redovne postove, usled kojih, navodno, dolazi do razaranja želudačnih bakterija zaduženih da nakon smrti pokrenu raspadanje ćelija u telu, međutim, profesor Savić odbacuje ovu ideju kao relevantnu:

– Post ne može da utiče na određene vrste bakterija u želucu, bar koliko je meni poznato, a prisustvo/odsustvo bilo kojih bakterija u želucu sigurno ne može da uspori proces raspadanja. Dakle, radi se nečijoj bujnoj mašti – završava on.

Podsetimo, Đorđe Božović Giška je ubijen u Gospiću na ratištu 15. septembra 1991. godine, a ranije tog dana, tokom krštenja svog kuma, Zdravka Vuletića, Giška je navodno primetio mnogo ljudi sa različitim obeležjima vojske. Prema pričama, u trenutku kada je shvatio ko je sve oko crkve, izašao je iz crkve i povikao: “Braćo, ja ću danas umreti”, a potom je i stvarno ubijen, kada je, kako se sumnja, pogođen snajperom.