– Pre neki dan su me zvali iz pošte da dođem jer mi je neko poslao novac. Mislio sam da je neka greška, jer nemam nikog ko bi mi slao novac, a i teška sam beda, pa sam iskreno pomislio da me neko zeza – kaže on.

– Kada sam otišao rekli su mi da imam pismo i 3.000 dolara, a i dalje nisam mogao da verujem. Uzmem pismo da čitam, drug iz osnovne koji sada živi u Americi, tada je bio beda kao što sam ja sada.

– Ja sam mu uvek davao koliko sam mogao, delio sa njim sendviče na pola, pili smo sokove iz iste flašice, bio mi kao brat. Pre 10 godina otišao je za Ameriku, kako se kaže trbuhom za hlebom, pa izgleda da je uspeo.

– Na kraju pisma je napisao: „Brate kada god ti bude trebalo, samo mi javi, znam kako ti je sada i znam kakav si čovek kada imaš. Hvala Bogu, ja sada imam dovoljno i smatraj to kao da i ti imaš. Tvoj brat…“ Ni sada ne mogu da verujem da me se nakon toliko godina setio i da pamti sve što sam mu dobro činio. Izgleda da i u ova teška, zla vremena isplati se biti čovek. Ko bi rekao…