Međutim, iz  jednog seoskog  domaćinstva one nikad ne odlaze, već tu borave tokom čitave godine. Čeda i Zorica su kućni ljubimci Milene Skorupan, žive u dvorištu,  tu provode i leta i zime, ne mareći za vrelom Afrikom.

Jednu je unuk doneo pre osam godina, bila je jako mala i povređena. Uspela sam nekako da joj spasim polomljeno krilo, vezala ga tankim koncem i ono je zaraslo. Od tada roda nigde ne ide iz dvorišta i jako se vezala za nas, druga je na imanju četiri godine. Nadenuli smo im naša imena, odazivaju se i reaguju na naš glas, ali su jako uznemireni ako dođu u kontakt sa drugim ljudima, uplaše se - kaže Milena.

Kucaju na vrata i traze obrok

Čedo je stariji, a Zorica je mlađa. Kako kaže ova Koviljčanka, još uvek nisu postali ljubavni par iako bi to oni voleli. U zimskim danima ove dve rode ne čekaju vlasnike da ih nahrane, već same kljunovima kuckaju na vrata i traže obrok.

„Hranimo ih giricama, mlevenim mesom, ali obožavaju i pileći parizer. To im sitno nasecakam  i tako ručaju. Navikla sam ih čak i na kukuruz. Komšije često dođu da vide naše rode, u planu je da ih obiđu i učenici jedne osnovne škole. Zorica može da poleti, ali Čeda teško. Mislim da kad bi ih pustili u prirodu da se uopšte ne bi snašli. Slažu se dobro i sa kokoškama, psima i mačkama u našem dvorištu uvek je veselo“, kaže Milena.

Niko ih ne vidi ni kad dođu ni kad odu

Osim Čede i Zorice koje ne lete u toplije krajeve,  Kovilj je mesto gde skoro i da nema  stuba električne nergije, a da  na njemu rode nisu svile svoje gnezdo. Meštani ovog sela nadomak Novog Sada sa velikom pažnjom čuvaju i stari hrast za koji kažu da se u njegovoj krošnji nalazilo najstarije gnezdo na Balkanu, a i danas se tu mogu videti ove dugonoge ptice.

Prema rečima Koviljčana rode mnogo su važne za njihovo seli, jer im donose mnogo toga, a pre svega turiste. Prati ih i misterija, jer one svake godine početkom marta dolaze, a odlaze krajem avgusta. Ali, još uvek niko nije video ni kada odu, ni kada dođu. Samo odjednom osvanu u gnezdu i to svaka na svom.