AKTUELNO

Pravoslavni vernici obeležavaju jedan od najvećih srpskih praznika - Vidovdan.

Narod Vidovdan dovodi u vezu, s jedne strane sa knezom Lazarom i Kosovskim bojem, a s druge, u arhaičnijoj varijanti, sa svetim Vidom.

Vidovdan, kao državni praznik, obeležava se radno, a u spomen na Kosovsku bitku, koja se odigrala 28. juna 1389. godine, odnosno 15. juna po starom kalendaru na Gazimestanu i predstavlja sećanje na poginule u svim ratovima.

To je, prema mišljenju istoričara, važan datum u kolektivnoj svesti srpskog naroda i jedan od temelja kolektivnog identiteta.

Simbolizuje, prema tom konceptu, slobodu, otpor tuđinu, negovanje patriotizma, nacionalnog bića, viteštva i herojstva, ali i prekretnicu posle perioda uspona pod vladarima iz dinastije Nemanjića.

Stradanju srpskih vojnika je posvećen spomenik podignut na Gazimestanu 1953. godine, rad Aleksandra Deroka, dok Spomenik kosovskim junacima, koji je otkriven 28. juna 1904. godine u okviru proslave stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, u prisustvu kralja Petra Prvog Karađorđevića, predstavlja simbol Kruševca i delo je srpskog vajara Đorđa Jovanovića.

Posle Kosovske bitke, telo kneza Lazara (1329-1389) sahranjeno je u manastiru Ravanica, a u seobi Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem krajem 17. veka je preneto u fruškogorski manastir Vrdnik.

U Ravanicu su mošti vraćene 1989. godine, na 600. godišnjicu Kosovske bitke.

Ima sredina, u severozapadnoj Srbiji i Vojvodini, gde se iznosi sve tkanje što žene i devojke rade kako bi se videlo koliko su vredne i pokazalo da je određeno domaćinstvo imućno.

U nekim sredinama, poput Mačve, na taj dan su velike zadušnice. Izlazi se do podneva na groblje i donosi hrana, a riba obavezno, kao vrsta žrtve svetom Vidu.

Vidovdan jedan je od najvećih i po svetkovanju izuzetno očuvan srpski praznik. U hrišćanskom kalendaru Sveti Vit ili Vid se praznuje od 1892. godine kao crkveni praznik.

Zbog toga što se najvažniji događaj u srpskoj istoriji u minulih šest vekova, Kosovski boj, odigrao na Vidovdan 1389. godine, prepliću se istorijska zbilja i narodni običaji i verovanja.

Zato se kosovski mit, kao najrazgovetniji znak srpske narodne svesti, razvijao uporedo s paganskim kultovima starog slovenskog božanstva Vida.

Samo ime ovog svetitelja, Vid, odredilo je najvećim delom i prirodu rituala koji su izvođeni na njemu posvećen dan.

Bilo je veoma važno šta će se toga dana videti. Ono što bi čovek tada video, u tome bi, po opštem uverenju, kasnije imao uspeha. Postoji i običaj da žene uoči Vidovdana beru travu vidovčicu i stavljaju je pod jastuk da bi usnile svog izabranika.

Takođe, postoji verovanje da na Vidovdan treba ustati pre zore, pogledati prema Suncu i reći: "Oj Vido, oj Vidovdane, daj mi vid dok sam živ!” Na Vidovdan se svaki član domaćinstva u zoru umije vodom vidovkom, za koju se veruje da može da isceli mnoge rane i bolesti. U selima pod Fruškom gorom, seljaci su se na praznik izjutra umivali rosom i izgovarali: "Oj Vidove, Vidovdan, što ja očima video, to ja rukama stvorio."

Ako na Vidovdan bude vedro, svu odeću treba izneti napolje da se provetri i napuni dobrom energijom. Sa druge strane, ako bude oblačno, treba prekrstiti oblake, pa će i kiša koja padne povoljno delovati na useve.

Autor: