Svog detinjstva Miško Zajac ne želi ni da se seća, nije ga ni imao. Majka ga je ostavila kad je bio mali, rodbini je postao teret - ulici jedino nije.

Ceo život, ja sam stalno na ulici - kaže Miško za Nacionalni dnevnik.

Ulicu je kasnije zamenio svojim domom, skućio se zajedno sa ženom i dobio dete. Radio je da bi izdržavao svoju porodicu i ništa mu nije bilo teško. Međutim, ta sreća nije bila dugog veka. Žena ga je ostavila, odvela dete koje je kasnije završilo u domu u Sremskoj Kamenici, a od napornog rada noga mu je amputirana i ponovo se našao na ulici.

Spavao sam gde sam stigao, radio, išao prosio, tako sam se izdržavao. Ubace neku paricu u kapu i tako sam se prehranjivao - dodaje Miško.

Alkohol mu je dugo bio jedina uteha i svestan je da je to bila najgora opcija, ali u tom trenutku za njega - jedina.

I onda uzmem, napijem se, zaspim na ulici, ništa ne znam, ne vidim nikoga - rekao je Miško.

Miško je promenio desetine lokacija, navikao je da bude čovek bez adrese do pre pet godina, kada mu je Gerontološki centar na Bežanijskoj kosi posato stalna adresa.

Treba se prilagoditi ovom gospodskom lepom životu. Jeo sam prstima, a sada jedeš kašikom - govori Miško.

Postao je vidljiv za sistem što ranije nije bio slučaj. Osim brige u Gerontološkom centru, država i grad izdvajaju pomoć. Boravak u domu polovinu finansira država, a drugu polovinu Miško plaća od penzije. Kaže i da je zadovoljan.

Sad će i Vučić da nam nešto poklanja. Stalno nam nešto poklanja - izjavio je Miško.

JEDINA ŽELJA ODLAZAK U BANJU!

Miško ima jednu neostavrenu želju, a nije kuća, jer je Gerontološki centar je njegova stalna adresa.

Voleo bih samo da odem u neku banju, jedino to - izajvio je Miško.

Vraćamo se na početak ove priče i možda je ovo odgovor na Miškovu želju, da ima ljudi koji su ga ipak saslušali!

Prilog novinarke Gordane Uzelac pogledajte u nastavku: