Kad sve sabereš i oduzmeš čoveku u životu ostaju zapravo samo male radosti. S vremenom čovek shvati koliko je veliko to malo - govorio je proslavljeni Vlastimir - Đuza Stojiljković (30 jun 1929 - 17. jun 2015).
Nepisano, i ne samo nepisano, pravilo kaže da kad čovek biva prepoznat, a opšteprihvaćen, slavljen, neko ko pobuđuje najlepše u ljudima, samo na osnovu nadimka onda se, sasvim izvesno, zlatnim slovima upisao u istoriju. A Vlastimir Stojiljković, maestralni Đuza, to svakako jeste. I delom i ličnošću.
Foto: Fonet
Takođe veliki glumac Petar Kralj je rekao: "Ispod Mire sto đavola vire, a ispod Đuze sve same muze"… Ljubomir - Muci Draškić da bi Đuzi trebalo dodeliti titulu ser jer je plemić glume, Petar Božović da bi se na Akademiji mogao uvesti predmet "Đuzin način glume".
Dobitnik je najprestižnijih nagrada, ostvario je čitav niz izvanrednih pozorišnih rola, po IMDB-u blizu 140 uloga na ekranu, počeci njegove karijere vezena su i za radio, na kojem je ostvario ozbiljan opus, a koji mu je, kako je isticao, pomogao da unapredi svoj govor. Onaj koji i danas, između ostalog, slušamo u crtaćima. Đuzina, ispostaviće se bogata, pozorišna karijera je i počela zanimljivo i sa dosta angažmana.
- Cela moja klasa sa akademije došla je u BDP. Mnogo smo tu naučili ne samo radeći svoje uloge, nego iz čitave atmosfere. A bilo je i angedota… kol‘ko voliš. Garderobe su bile u dugačkom hodniku, kao danas. Mi koji smo statirali i bili početnici dolazili smo mnogo pre predstave, a negde oko 6, 6 i 30 ide Dara garderoberka i viče: "Bežite, idu glumci". U grupi koja je bežala bili smo Ljuba Tadić, Mihajlo Viktorović, Deba Popović, Pepi Laković, ja… A trebalo je da bežimo od Predraga Tasovca, Miše Volića, Milana Puzića, Mike Naunovića…
Foto: Wikipedia.org/Maduixa
Svojih početaka Đuza se s posebnim pijetetom prisetio i kada je 2013. radio predstavu "Plavi anđeo" u "Madlenijanumu".
- Igram klovna. Zanimljivo, mislim lično zanimljivo. Baš kažem mojoj Dušanki (supruga, prim. n.) - ovo mi sumnjivo. Verovali ili ne, 1950. godine igrao sam klovna u predstavi “Slamni šešir” kod Soje Jovanović u, kako se sada zove, Beogradskom dramskom pozorištu. I evo, sada. Šezdeset godina. Čitav jedan krug. Kažem, krug je napravljen, od klovna do klovna.
Trebalo bi vremena i za najkraći pomen svih tih rola počev od onih koje su - u predstavama "Smrt trgovačkog putnika" (gde je uskočio), "Staklenoj menažeriji" … - beležile prvu deceniju do legendarnih uloga u poslednjoj deceniji karijere u "Ocu na službenom putu" i "Elijahovoj stolici". Jedan od prvih njegovih filmova, rađen krajem pedesetih, bio je "Tuđa zemlja".
- Bio je to film po scenariju Meše Selimovića, a režirao je Jože Gale. Snimali smo u Foči. Dolazio nam i Meša. Divan, skroman čovek. Kozer. Do duboko u noć bismo sedeli. Opisivao nam je ljudske sudbine koje će kasnije biti tkivo romana "Derviš i smrt".
Foto: Wikipedia.org/MonkJocker
Iste te 1957. Đuza je snimao i film "Pop Ćira i pop Spira" u režiji Soje Jovanović.
- U vezi s tim filmom pamtim i divan događaj koji se zbio u Zrenjeninu dok sam bio u vojsci. Bila premijera, a kao reklamu i najavu iz aviona su bacali letke, plakate. Stoji nedaleko od mene nekoliko oficira i hvataju ih kad će jedan od njih upirući rukom ka meni: "Vidi, pa to si ti, ima i slika". Kažem, jesam, ja sam. A onda čujem jednog drugog iz te hrupe: "Ma čitao sam ja taj film, vidiš igra Stojiljković, to je prvi naš film u kuloaru". A ostali potvrđuju: "Tako je, tako je"…
Nadimak Đuza
Sa radošću je isticao da je majka, kada mu je bilo sedam, rodila braću, blizance Predraga i Nenada. - Moj brat je bio krupan, imao veliki vrat i glavu, pa smo ga zadirkivali, zvali Bikonja. Onda je on mene prozvao Đuza. Jer, u okolini Kruševca, običaj je da se magarcu kad je tvrdoglav viče "đuz, đuz..." da bi krenuo. Te tako meni nakaleme da sam tvrdoglav i prozovu me Đuza. Kasnije, šezdesetih godina, glumac Mavid Popović mi je govorio da je to odlično umetničko ime, da treba tako… Nije mi se to tad svidelo. Međutim, kad jednom osvane na pozorišnom plakatu to i ostane. Posle mi, naravno, nije smetalo.
Slikovitosti radi pomenimo da je samo od 1957. do 1962. snimio čak osam filmova, kasnije je bio jedan period tokom kojeg kinematografija nije bila u glavnoj ulozi njegove karijere, poslednjih godina zaigrao je u "Montevideo, vidimo se", a film "Bez stepenika" reditelja Marka Novakovića, gde je igrao glavnu ulogu, završen je istog dana kada je legendarni Đuza zauvek sklopio oči.
A u svojevrsnom osvrtu je istakao:
- Čovek u životu zapravo ima samo male stvari. S vremenom shvati koliko je zapravo veliko to malo. Tako je bilo oduvek i tako će biti. Kad sve sabereš i oduzmeš, čoveku u životu ostaju samo male, ili u ređim slučajevima malo veće radosti. Ono ružno… zaboravi se. Tačnije, čovek treba da nauči da to mutno zaboravi. Znate, ljudima su njihove male priče, prirodno, veoma važne, bili oni toga svesni ili ne. Nama se, usled česte pritisnutosti politike, može učiniti drugačije, ali nije. Pitaju me, kako se glumački brani mali čovek. Nema šta da se brani. Svi smo mi mali ljudi, samo ima budala koje umisle da su važni i veliki, da su bogzna šta.
Autor: pink.rs
