Na krajnjem severu Pakistana, u planinskoj dolini Hunza koja se smestila u regiji Gilgit-Baltistan, stanuje narod koji živi i do 120, 130 godina. Neki od njih proslavili su i 145. rođendan pre nego što su napustili ovaj svet.
Tačan broj godina teško je odrediti jer Hunze nemaju izvod iz matične knjige rođenih ni dokaze kojima bi mogli potkrepiti svoju vitalnost.
U ostatku Pakistana prosečni životni vek je 67 godina, ali na krovu sveta, u izolovanim bespućima Himalaja vladaju drugačiji zakoni života i smrti.
Istraživači su zabeležili da žene mogu zatrudneti vrlo kasno, u šezdesetima i kasnije, a smatra se i da ne boluju od raka. Naučnici objašnjenje vide u njihovoj životnoj sredini i hrani.
Hunze piju vodu iz ledenjaka, uzgajaju svoju hranu, a s obzirom na to da su odsečeni od obližnjih gradova, ne jedu ništa prerađeno.
Kajsije su često na njihovom jelovniku, a tokom posta danima, pa čak i mesecima, ne jedu ništa osim svežeg soka i koštica tog superzdravog voća. Meso im nije svaki dan na jelovniku, dominiraju žitarice i povrće. Praktikuju jogu, vežbe disanja i meditaciju.
Njihovo poreklo obavijeno je tajnom. Svetlije su puti od svih susednih naroda, a njihov je jezik (burushaski) sličniji baskijskom nego bilo kojem drugom koji ih okružuje. Nagađa se da su potomci vojnika Aleksandra Velikog koji nisu mogli da ga prate, nego su odlučili da ostanu na Himalajima, prenosi portal „Punkufer“.
