Živeo je za ljubav i govorio da ljubav leči sve jer mu je to bila vodilja kada je na privatnom planu, doživeo najtežu stvar za roditelja, pogibiju ćerke.

- Tog 23. decembra 2000. godine mi se desila ta tragedija koja je promenila ceo moj život. Sve što sam u tom trenutku osećao postalo je jedna ravna linija, koju ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju. Pomogli su mi prijatelji, pomogli da se vratim, pomogla mi je moja sadašnja supruga Irena koja je svojim karakterom i svojom upornošću i pre svega ljubavlju uspela da me vrati u neki normalan život! Ono što su mi svi govorili na početku, "od toga ne možete da pobegnete, gde god da odete, lezete i ustajete sa istim mislima". Morate da naučite da živite sa tim i to je jedino sto mogu da kažem.

Ja sam se nekako izborio uz pomoć prijatelja, uz pomoć Irene sa kojom sam 18 godina u braku, uz pomoc ćerke Tare koju imam sa njom. Vratio sam se u neku normalu, ali pobeći ne možete i zaboraviti ne možete. Ima jedna pesma koja kao da je za mene pravljena, "Vratio sam se živote" Kemala Montena koji je bio moj prijatelj. Moju Jelenu nikad neću moći da zaboravim i prebolim, samo sam morao da naučim da živim sa tim.

Doživeo je i ulični rat u Bengaziju 2011. godine i bio primoran na beg iz Libije.

- Bilo je baš neprijatno. Ukratko, tri dana pred početak prvenstvenih utakmica desilo se to što se desilo... U Bengaziju su poceli ulični skupovi i protesti. Mi smo tražili pasoše, kako bi smo otišli iz zemlje, ali sekretar kluba kod kojeg su bili pasoši od straha nije izlazio iz stana. Gospodin Faras, predsenik kluba je lično morao da ode po naše pasoše i doneo ih. Međutim, desilo se najgore što je moglo. Noć pred naš put je bombardovana pista u Bengaziju, pa su letovi bili obustavljeni. Nije postojala mogućnost da se ide kopnenim putem, jedini put je bio morski.
Ambasada u Tripoliju nije mogla da nam pomogne. Srećom, moj prijatelj iz Turske nas je uputio na svoju ambasadu gde smo predali pasoše za nas 17, ne samo stručni štab, nego i za neke naše ljude koji su se tu zatekli. Oni su nam omogućili evakuaciju vojnim brodom preko Marmarisa. Imali smo puno neprijatnih scena dok nismo napustili Bengazi. I kada smo se ukrcali na brod nisu prestali problemi, zbog nevremena, dva dana smo bili na brodu, ali nismo isplovili iz luke. Tek kada se vreme smirilo, krenuli smo i tako smo moji saradnici i ja i naravno ostali ljudi posle dana agonije uspeli da se izvučemo iz vrlo neprijatnih dešavanja. Tada sam po dolasku u Beograd rekao, iako su svi tvrdili da će stanje u Bengaziju kratko trajati, da je to tek početak i da će tek uslediti eskalacija sukoba, što se na žalost i dogodilo. Ni dan danas nije došlo na svoje.

Vodio je mnogo klubova ali je najveći trag ostavio u CSKA iz Sofije gde je bio trener u dva mandata.

-Posle osvajanja titule i igranja finala Kupa Bugarske, proglašen sam za trenera sezone. To je bilo na leto, a u decembru sam bio proglašen za trenera godine i mislim da je to bio jedinstven slučaj da je stranac bio trener godine u Bugarskoj. Ja sam takođe jedino kao stranac osvojio titulu šampiona iako su tamo radili Italijani, Brazilci, Makedonci i Rumuni. Posle serije rezultata mislim da je i zasluženo, a i očekivano bilo to priznanje.

Iza Miodraga Ješića ostale su cerka Tara i supruga Irena.

Autor: