Posle ispovesti Snežane Pantelić, koja je za medije optužila zaposlene u jednom domu za stare u beogradskom naselju Petlovo brdo da su joj zlostavljali majku i da je ona zbog zanemarivanja umrla, javlja se sve više ljudi koji iznose optužbe na račun te ustanove tvrdeći da su njihovi najmiliji doživeli torturu.
Jedan od njih (ime poznato redakciji) ispričao je da je ujaka 5. juna smestio u objekat u Lipovici koji je jedan od domova kompleksa i da mu je odmah bilo čudno što je ujaku, iako je bio negativan na PCR test, zabranjen kontakt sa spoljnim svetom, kako telefonom tako i uživo.
Sledeće jutro po smeštaju su me pozvali iz doma i rekli da moraju da premeste ujaka u dom na Petlovom brdu samo u periodu trajanja izolacije od 14 dana i da će ga odmah posle toga vratiti u Lipovicu, jer sam insistirao da bude tamo na periferiji zbog čistog vazduha i prirode. Na premeštaj sam pristao najviše iz razloga jer su me sestre iz doma uveravale da ujak jede, što kući nije uspevao - navodi i dodaje:
Imala slično bolno iskustvo!
T. P. je poslala mejl novinarima u kojem je napisala da je njen otac bio u ovom staračkom domu samo dva-tri dana, a da je ona nakon samo nekoliko razgovora s direktorkom doma odlučila da ga hitno izvuče odatle. - Priča objavljena u novinama je neverovatno slična mom iskustvu sa ovom ustanovom. Otac mi je preminuo u junu prošle godine, ali i dalje čuvam slike kako je izgledao samo nakon nekoliko dana provedenih u ovom domu. Ako gospođi Snežani mogu pomoći, stojim joj na raspolaganju i ako bude bilo potrebe, biću i svedok na sudu - napisala je ona i potom stupila u kontakt sa Snežanom.
Tog istog dana, 19. juna, u 17.30 časova su me pozvali i obavestili da je ujak preminuo. Žena (ime poznato redakciji) napisala je da je njena tetka bila korisnica doma samo tri nedelje i preminula.
- Bila je u odvojenoj sobi za izolaciju bez ikakvog kontakta s porodicom, na takozvanoj "adaptaciji". Vrlo brzo su počeli da nam govore da nije komunikativna, da odbija hranu i da je bolest brzo napredovala. Nismo znali koja bolest. Istina, bila je povremeno dementna. Posle dve nedelje nismo mogli da je vidimo zato što "momci" nisu tu da je prenesu u sobu na spratu. Osećaj gori nego da je u zatvoru.
Uspeli smo da zakažemo posetu posle tri nedelje. Soba sa tri spojena kreveta, tri bake, a između njih po 30 cm. Bila je kao u komi, kao drogirana, sa oborenom glavom, čudnim fiksiranim pogledom nadole, bez glasa i svesti ko sam. Pokušavala sam da je dozovem, da je nešto pitam, a sestra mi kaže: "Spava, znate, juče je primila infuziju." Sutradan je preminula. Dobila sam dve crne kese za smeće s njenom i tuđom garderobom, s lekovima prosutim u kesama, nesesere potpuno prazne, bez telefona i punjača.
