Mnoge ljude zanima kako izgleda umiranje, da li je čovek svestan da se njegov život gasi i šta tada najčešće izgovara.

Medicinska sestra Džuli iz Los Anđelesa stekla je veliku popularnost na društvenim mrežama, zahvaljujući ovim temama. Svoja iskustva deli javno, a zbog ljubavi prema poslu, postala je jedna od omiljenih medicinskih sestara u SAD-u.

– Volim da edukujem pacijente i porodice o tome šta mogu da očekuju od trenutka kada neko umire i šta mogu da očekuju od specifičnih bolesti od kojih boluju njihovi članovi porodice. Poslednjih pet godina sam u palijativi, pre toga sam bila sestra na odeljenju intenzivne nege devet godina. Znam da mnogim ljudima neke stvari deluju nenormalno pred smrt, a zapravo su potpuno normalne – rekla je medicinska sestra.

Kako je objasnila, promene u disanju, promene u boji kože i groznica su normalne faze kroz koje prolazi čovek koji umire.

– Najbolji deo mog posla jeste to što mogu pacijentima i porodicama da ‘približim smrt’ i da im pružim emotivnu podršku. Drugi deo mog posla jeste da im pomognem da shvate šta ih čeka. Postoji jedna stvar koja većina ljudi izgovori na samrti, a to su samo dve reči: ‘Volim te’. Ljudi najčešće dozivaju oca ili majku koji su već preminuli – objasnila je ona.

Na kraju života, ako neko umire dok je na palijativnoj nezi, većina ljudi pokazuje iste znake i simptome. To zovu fazom aktivnog umiranja.

– Simptomi uključuju dolazak svesti ili gubitak svesti, promene u disanju, pege po telu i terminalni sekret. To su normalni simptomi, nisu bolni ili neprijatni. Naša tela nas čuvaju na samom kraju. Što manje intervenišemo, to bolje – rekla je Džulija ističući da nije istina da ljudi koji dobijaju morfijum umiru brže.

– Neki pričaju neke stvari, a to uglavnom nije istina. Pričaju da na palijativnoj nezi ubijaju ljude. Znam da mnoge svašta interesuje, ali isto tako, postoje ljudi koji ne žele da pričaju o smrti. Međutim, svi ćemo jednom umreti, tako da bi ove informacije svi trebalo da znamo. Želim da približim smrt tako što ću ljude edukovati o tome – rekla je Džulija.

Autor: