Upravo ovako, na “Peščaniku”, svoj tekst počinje Dejan Ilić, da bi zatim krenuo da dokazuje da je SNS gurnuo samoubici cev u ruke(a šta je sa tvrdnjom Vesne Pešić da je mislila da treba sebe da ubijemo, a ne Vučića? Zar nije čovek poslušao taj predlog?), da je Parlament crna rupa, da je režim (zasvekriv) antidemokratski i anticivilizacijski.

U dokazivanju se poziva na Emila Dirkema, te, ne ulazeći u same motive samoubice, kaže, parafrazirajući francuskog sociologa:”kada zapadnu u problem, te osobe(samoubice), u svom okruženju ne nalaze pojmove i smernice da problem opišu i potraže izlaz iz njega, što ih onda vodi kao pogubnoj odluci. Pojmovi i smernice, pak, nedostaju zato što se društvo ili raspalo ili je okoštalo u meri da nije u stanju da integriše dobar broj svojih članova.”

Posle toga Ilić priziva u pomoć i Alfreda Deblina i njegov roman “Berlin Aleksandarplac”, fantastičnu skasku o raspadu jednog društva kroz nesrećne doživljaje glavnog junaka Franca Biberkofa, da bi se onda bacio u čist lament nad Srbijom, “razvalinom”, u kojoj vlada samovolja jedne stranke, koja, opet, počiva isključivo na lojalnosti vođi, a zbog koje, pak, jedino što ovde uspeva jeste međusobna besprincipijelna borba, bilo u stranci, bilo van nje.

A onda, baš negde u vreme kada je “Peščanik” objavio Ilića, pojavili su se i rezultati istrage samoubistva ispred parlamenta.

I?

Rezultat je sledeći, možemo slobodno da zaključimo, prateći Ilićev logički niz:

Izvesni V.Š. iz Stare Pazove, kojem društvo nije ponudilo smernice i pojmove, dakle, neintegrisan njegov član, ali lojalan isključivo vođi, ušao je u “međusobnu besprincipijelnu borbu” sa izvesnim D.I. iz Beograda, takođe lojalnim vođi, i isto toliko neintegrisanim, oslobođenim pojmova i smernica, i u toj borbi izvukao pištolj i ubio ga.

Onda je, lojalan vođi, iscrpljen “međusobnom besprincipijelnom borbom”, neintegrisan, bez pojmova i smernica, došao pred Skupštinu, razvalinu,simbol okoštalog društva u raspadanju, prislonio cev “koju nam novoradikali guraju u ruke” na glavu, i ubio se.

Bojkot palamenta, za šta se Ilić zalaže, doživeo je svoju katarzu, simbolički vrhunac, pretvoren je u bojkot samog života, a odbrana Vesne Pešić poslednji dokaz. Nije ta cev ni za koga drugog, nego za nas same, ljude koji žive u toj razvalini, pošto će njome Vučić vladati doživotno.

Nesrećnik kojeg je samoubica prethodno ubio, u svemu tome je samo kolateral, kompjuterski bag,sitna greška, jer je cev trebalo samo da naudi samoubici, a ne i slučajnim prolaznicima, niti poslovnim partnerima.

No, kada se i to, kao u ovom slučaju desi, zna se ko je kriv. Novoradikali i njihov vođa. Tačka, kraj. Nema više rasprave, sve smo dokazali i objasnili, samo glupi to ne mogu da shvate.

I sada, posle ovog čudesnog intelektualnog lupinga, posle ove fantastične halucinacije, analitičke alhemije, deluzije koja nadilazi svaku maštu, šta, bilo ko, da kaže?

Osim da postavi par pitanja.

Od kojih je prvo, i osnovno:

Izvinite, ali da li bi vi stvarno to želeli?

Sve to o čemu pričate? Da je danas gore nego devedesetih; da nama vlada diktator; da ljudi, kao kod Gorana Markovića, nestaju, pojede ih tama, budu odvedeni u logore; da se nesrećnici ubijaju ispred Skupštine jer im je život ovde nepodnošljiv; da se jurimo po ulicama; da plutamo po Dunavu; da živimo u siromaštvu, bez ikakve perspektive; da svi odavde odu; da se pogušimo; da “Pešćanik” izlazi samo kada mu SNS cenzor to odobri; da stvarno nema ni N1, Vremena, NIN-a, Nedeljnika, Danasa, Blica; da tviter i fejs budu zabranjeni; da se preimenujemo u Severna Koreja; da Vučić svakog novinara, umesto što se svađa s njima, odmah, tu, na licu mesta, ubije; da nemamo šta da jedemo; da sve propadne; da se svi podignuti mostovi, izgrađeni putevi, sruše; da sve fabrike budu zatvorene; Beograd na vodi odnese cunami; da niko, nikada, ništa više ovde ne sagradi; da sve izgubimo; da, zaista, budemo, zauvek crna rupa na mapi sveta?

To vam je ideja? Time bi dokazali da ste bili upravu? Opravdali to što ste, zarad politika koje su, po svim parametrima bile gore, baš ovu jednu proglasili za najgoru? Izigravali Nostradamuse i baba Vange, plašeći sve nas raznim katastrofičnim scenarijima? Sanjali da predvodite pobune, srali po tviteru i sajtovima, gadeći bukvalno sve, menjajući mišljenje češće nego čarape, izmišljajući razne lidere, čije ludilo bi onda postalo naš problem, jer bi vi odavno pobegli, u nova izmišljanja, novih šampiona demokratije, slobode i raznih nedozvoljenih supstanci?

Srbija, raspadnuta, jeste delo vaših ruku. Vi je, očigledno, želite takvu, jer ste samo u takvoj svoji na svome. Samo u razvalini ste najpametniji, najbolji, najhrabriji, najlepši, najviši...Sve drugo, vama ne odgovara, a pogotovo ne konkurencija koju stvara svaki razvoj, o drugačijem mišljenju da ne pričam.

U toj Srbiji, uostalom, samo vi bi mogli i da fino zarađujete, sve boreći se za ono što sami ne želite nikada ovde da vidite. Odu tada honorari, fondovi, putovanja, te mora od drugih stvari da se živi.

A vama je, očigledno, ti i malo i teško.

I baš tu dolazimo do pitanja broj dva:

Ne mogu sada baš da se setim tačnih reči, davno sam čitao Berlin Aleksandarplac, ali ta knjiga, koliko me pamćenje služi, počinje prologom u kojem pisac kaže da je to skaska o Francu Biberkofu, koji je upao u razne nevolje zato što je pomislio da od života treba tražiti više nego što je  parče hleba namazano buterom.

I to je pitanje svih pitanja, za vas, i za ostale. Da li ste uopšte shvatili šta je Alfred Deblin hteo da kaže?