Zdenka Mijailović, vlasnica jedinog srpskog restorana brze hrane na Azurnoj obali, prošla je trnoviti put do ostvarivanja snova koji je opisla u svojoj knjizi-prvencu “Dubina pada – visina moći”.

- Kada sam bila na životnom dnu, kada nisam znala da li ću moći da prebrodim sve nedaće koje mi je život dao, odlučila sam da počnem da pišem, da moj život prenesem na papir i ostavim amanet svojoj deci i mužu. Kako sam počela da rešavam probleme, tako se i moja priča širila. Kasnije sam odlučila da sve to pretočim u knjigu, u želji da poručim da ljudi treba da imaju snove, želje i ciljeve i da nikada ne odustaju. I kada greše, kao što sam ja grešila, ne treba da posustanu. Uvek postoji način da se izvučemo sa samog dna i poletimo u visine.

Ovako o svom romanu govori Zdenka Mijailović, Srpkinja rođena u Nemačkoj. Odmah po rođenju su je usvojili naši ljudi koji su tih godina bili na privremenom radu u toj zemlji. Pošto su se njeni usvojitelji razveli, ostala je samo sa majkom, koja je odlučila da se vrati iz Nemačke, tako da je Zdenka školovanje zaršila u Beogradu.

- Slike iz detinjstva nikada nisam zaboravila niti želim da zaboravim. To je bio najsrećniji period mog života, ispunjen bezgraničnom ljubavlju, srećom i bezbrižnošću. Ako bih nekim čudom mogla da vratim vreme, sigurno bih se vratila u taj period života. Nisam odrasla uz oba roditelja ali to iskreno nisam ni osetila jer je moja majka uspela da mi svojom ljubavlju i požrtvovanjem nadoknadi odsustvo oca.

Posle neuspelog prvog baka, iz kog ima dva sina, Zdenka je sreću pronašla kraj čoveka sa kojim je i danas i koji joj je najveća podrška u životu. Rezultat te jubavi su još dva sina.

- U vreme početka rata na prostoru bivše Jugoslavije moj sadasnji suprug i ja odlučili smo da krenemo za nekim boljim životom u Nemačku, želeći da deci i sebi obezbedimo lep i pristojan život. Gubitak moje majke me je potpuno slomio i jedini način da se izvučem iz depresije i nastavim da živim za svoju decu, bio je odlazak u Nemačku i stvaranje novog života. U Nemačkoj je bilo jako teško pronaći posao, jer u jeku rata Srbi nisu bili dobrodošli. Ostali smo tamo šest godina i dobili naša dva sina. Iako je jedan period života bio u uzlaznoj putanji i obećavao da ćemo uspeti, na kraju nismo uspeli ništa. Bila sam dugo razdvojena od sinova iz prvog braka koji nikako nisu mogli da dobiju vizu i dodju da žive sa nama. Odlučili smo da stavimo tačku i vratimo se u Srbiju, samo nekoliko meseci pre Nato bombardovanja. Ipak smo bili srećni što smo ponovo u svojoj zemlji i što sam opet sa svojom decom. To mi je bilo najvažnije.

Kako Zdenka kaže, ponovo su je zadesile tragedije u porodici, a depresija je opet kucala na njena vrata. Suprug i ona su odlučili da i ovom problem stanu na put, pa su se 2005. sa decom odselili u Francusku. Nakon godina života u Parizu i dobijanja papira za stalni boravak, odlučili su da se presele u Nicu, gde žive u danas.

- U Nici imamo jedini srpski restoran brze hrane na Azurnoj obali Srbway. To je bio moj doprinos da prenesem ukuse Srbije u Nicu i predstavim svoju zemlju na najbolji mogući način. Srbija je zemlja koju volim i kojoj pripadam i želela bih da se jednog dana vratim. Sva moja stradanja, prepreke koje mi je život postavljao, ali i konačno pronalaženje trajnog rešenja i mira, opisala sam u ovoj knjizi i volela bih da moja priča bude putokaz svima koji misle da nema izlaza iz životnih nedaća. Ima, uvek ima, samo treba verovati i neodustajati.

Autor: M.M.