Ne postoji maksimalna visina za letenje, ali motori teže rade kako opada nivo kiseonika, a otežava se komunikacija sa zemljom. Rekordnu visinu postigao je pilot Aleksandar Fedotov u sovjetskom MIG-25M 1997. godine, koji je dostigao visinu od 37 649 metara.
Visina na kojoj leti većina aviona je 10 000 metara, a u slučaju letenja važi pravilo što više to bolje. Naime, jedan od glavnih razloga zbog kojih avioni lete tako visoko je taj što je u višim slojevima atmosfere vazduh razređeniji, zbog čega je let lakši, brži i ekonomičniji.
Idealna visina kreće se od 10 000 do 13 000 metara. Više od toga, kiseonika je premalo da podstakne sagorevanje u motorima, a niže je vazdušni otpor veći. Teoretski, u energetskom smislu, najefikasnije bi bilo da avion neprekidno ide uzlazno na više nadmorske visine, nego da se održava na, recimo, 10 000 metara, pošto se težina letelice smanjuje zbog trošenja goriva i razređivanja vazduha.
Foto: Printscreen YouTube/ Alex Praglowski Aviation
Konkord je leteo na visini od 15 do 18 hiljada metara, gde nijedna druga letelica nije.
Na tako velikim visinama avioni zaobilaze i vremenske neprilike. Troposfera, odnosno atmosferski sloj najbliži tlu, beleži najviše meteoroloških fenomena, a avionima najviše odgovara stratosfera.
U višim delovima atmosfere takođe se izbegavaju druge letelice, poput helikoptera i lakih aviona, ptica i insekata.
Pored svega toga, prednost visokog letenja je u tome što na visini od 13 000 metara, u slučaju nekog kvara, pilot ima mnogo više vremena da reši problem. Možda zvuči nelogično, ali postoji mogućnost da avion sleti bezbedno, čak i ako oba motora otkažu.
