Ljudmila Pavličenko je bila žena heroj Drugog svetskog rata. U redovima Crvene armije ubila je čak 36 neprijateljskih snajperista, a iz stroja je izbacila 309 pripadnika neprijateljskih snaga, mada se pretpostavlja da je broj njenih žrtava u ratu mnogo veći. Bila je među prvim dobrovoljcima nakon nemačke invazije u junu 1941. godine, a njeno oružje je uglavnom bila poluautomatska puška SVT-40.

Ljudmila Pavličenko rođena je 12. jula 1916. godine u selu Bela Crkva u Ukrajini. Nakon završene osnovne škole preselila se u Kijev gde je završila srednju školu i zaposlila se u fabrici oružja u kojoj je radila kao brusač. Kada je došla u Kijev završila je streljačku obuku i upisala studije istorije na tamošnjem univerzitetu.

Ljudmilu je Drugi svetski rat dočekao u 24. godini, dok je završavala svoje četvorogodišnje studije. Kao i većina omladinaca, Ljudmila je hrabro i odlučno rešila da se pridruži armiji u želji da brani otadžbinu od neprijatelja. Ljudmila je svoje streljačke sposobnosti morala da opravda pred armijom, u čemu je lako uspela i tako je postala žena snajperista, jedna od 2.000 koliko ih je bilo u Crvenoj armiji.

Od tog broja samo njih 500 dočekalo je kraj rata, a Ljudmila je definitivno bila najhrabrija i najsmrtonosnija.

Metak u stomak

U blizini Odese je prvi put ubila dvojicu rumunskih vojnika iz puške Mosin-Nagan (Moskovka) s opitčkim nišanom. Tokom dva i po meseca na ratištu hrabra Ljudmila Pavličenko je opremljena poluautomatskom puškom Tokarev (SVT-40) koja je imala optički nišan, ubila 187 neprijateljskih vojnika.

Prve žrtve bili su joj Rumuni, nemački saveznici koji su vodili opsadu Odese.Ponašali su se razmetljivo, pa su za Ljudmilu bili relativno lake mete. Kada su došli Nemci, postala je obazrivija, ali je već posedovala veliko iskustvo. Stariji ratnici su je uputili u tajnu da prvo gađa neprijateljske oficire jer će se obični vojnici demoralisati. Ali, ona je u to uvela svoje finese. Kada bi Nemci nastupali u redovima, prvo je gađala one u drugoj liniji, u stomak, iako joj je specijalnost bila pogodak u čelo. Dok bi se tako ranjeni vojnici presavijali od bolova, zbunjeni vojnici u prvom i u trećem redu, koji nisu shvatali šta se događa, postajali su joj lak cilj.

Uprkos napornoj borbi, Nemci su ipak ušli u Odesu, a Ljudmila i njena diviziji povučeni su na Krim. Hrabra snajperistkinja tokom bitke za Sevastopolj borila se na prvoj liniji fronta. Pavličenko je osam meseci bila u prvim borbenim redovima, ranjena je četiri puta, a u junu 1942. godine pogodio je geler minobacačke granate u lice. Kada se oporavila od ranjavanja ukrcala se u podmornicu i napustila Sevastopolj.

Ljubavni život

Znatno teže se snalazila na intimnom planu. Kako je sticala više činove, nije dopuštala da joj se udvaraju obični vojnici, a naporno joj je bilo sa oficirima, među kojima je bilo i generala. Pred njima se izgovarala na propali brak, objašnjavala da ljubavne veze nisu za nju.

Međutim, kada je na frontu u Sevastopolju upoznala Ukrajinca Alekseja Arkadjeviča Kiženka, starijeg 10 godina i s nešto višim činom, nije odolela. Zaprosio ju je i uredili su kutak u oronuloj zgradi namenjenoj smeštaju vojske. Ponekad su se zajedno borili i pazili jedno na drugo, ali je Kiženko stradao od gelera granate. Posle njegove pogibije više nije pomišljala da se veže za nekog drugog.

Povukli je s fronta i poslali u SAD

Ljudmila je postala jedan od simbola borbe protiv nacističkog agresora i zato su njeni nadređeni cenili da je njen život previše dragocen, kao i njena streljačka veština. Odlučeno je da bi Crvenoj armiji mogla više da pomogne kao streljački instruktor, i ubrzo je povučena s ratišta.

U borbama je navodno ubila ukupno 309 ljudi, od toga 36 Hitlerovih snajperista.

Poslali su je u Kanadu i SAD, i tako je postala prva sovjetska građanka koju je primio američki predsednik. Dobila je čin majora i nikada se više nije vratila na front. Postala je instruktor i obučila je do kraja rata više od 100 sovjetskih snajperista. Dobila je više odlikovanja i proglašena je heroinom Sovjetskog Saveza.

1942. bila je primljena u Belu kuću tadašnjih Ruzveltovih, gde he postala veoma bliska sa prvom damom Elenor Ruzvelt. U svojoj besedi koju je držala u Čikagu, izjavila je: "Gospodo, imam 25 godina i ubila sam 309 nacističkih okupatora do sada. Zar ne mislite, gospodo, da ste se predugo sakrivali iza mojih leđa?"

Smrt vojnika koja je promenila sve

Istoričari danas, nekoliko decenija nakon njene smrti, raspravljaju o tome da li je ona zaista bila najbolji snajperiste ili je to bio Rus Vasilij Zajcev. Zajcev je titulu najuspešnijeg snajperiste stekao tokom Drugog svetskog rata, za vreme Staljingradske bitke, pošto je od 10. novembra do 17. decembra 1942. godine ubio 225 neprijateljskih vojnika i oficira (uključujući i 11 neprijateljskih snajperista).

Pre 10. novembra ubio je 32 neprijateljska vojnika koristeći običnu sovjetsku pušku tipa Mosin. Procenjeno je da je 28 snajperista koje je on obučavao izbacilo iz stroja više od 3.000 neprijateljskih vojnika. Iako je Zajcev bio vrhunski snajperista, stručnjaci tvrde da je od njega ipak bila bolja jedna žena. Naravno, Ljudmila.

U jednoj svojoj ispovesti Ljudmila Pavličenko je priznala da je prvi dan na frontu oduzela od straha, kao i da nije imala snage da podigne oružje. Jedan mladi ruski vojnik stajao je pored nje pre nego što su zauzeli položaj, i ubrzo ga je pogodio neprijateljski metak.

"Bio je divan i veseo mladić... Posle tog trenutka, mene više ništa nije moglo da zaustavi", rekla je Pavličenko opisujući kako je jedna žena postala najbolji snajperista u istoriji. Borila se i na frontu u Moldaviji, nakon čega je prebačena na Krim.

Gospođa Smrt

Ova hrabra žena imala je veoma teške zadatke na frontu, a jedan od njih podrazumevao je i kontrasnajperisanje - ubijanje protivničkih snajperista. S lakoćom je rešila težak zadatak i ubila 39 naoružanih neprijateljskh snajperista. Zbog njenog uspeha i neverovatne preciznosti i snage, Nemci su navodno Ljudmili pokušali da preokrenu da pređe na njihovu stranu, ali u toj nameri ipak nisu uspeli.

Heroina Sovjetskog saveza dobila je svoje mesto i na filmu - "Bitka za Sevastopolj", autora Sergeja Mokrickog, u kojoj je opisan njen život od studentskih dana do kraja. Iako se sa 309 ubistava svrstava među pet najboljih snajperista ikada, moguće da ih je ubila još više.

Nakon povratka u domovinu iz turneje po Americi, Ljudmilu je drugi put primio Staljin, čestitao joj na američkom nastupu i oglušio se na njene molbe da je vrati na front. Ostala je u Moskvi i podučavala mlade žene i muškarce u školi za snajperiste.

Završila je fakultet, posvetila se sinu i majci i ostala u Moskvi. Ponovo se srela sa Eleonorom Ruzvelt kada je ova posetila Nikitu Hruščova. U razdoblju od 1967. do 1972, seleći se od Moskve do Sevastopolja, napisala je autobiografiju "Gospođa smrt: Sećanja Staljinovog snajperiste". Iz biografije se vidi da je bila fascinirana Staljinom, ali velika ratnica je imala meru, uglavnom je pisala o oružju i vojnim operacijama, a ocene državnika prepustila drugima.

Najbolja snajperistkinja umrla je 1974. godine, u 58. godini. Sahranjena je u Moskvi na groblju Novodevičje.

Autor: