Strah da bi ruski lider Vladimir Putin mogao da pribegne nuklearnom, hemijskom ili biološkom oružju ponovo se pojavila u SAD i Evropi, zajedno sa argumentom, koji je izneo Francuz Emanuel Makron, da predsednika Rusije.

Američki predsednik Džo Bajden rekao je da bi bilo kakva Putinova upotreba oružja za masovno uništenje u Ukrajini – na primer, eksplozijom taktičke nuklearne bojeve glave – "promenila lice rata“. Rusija bi postala "više parija u svetu nego što je ikada bila“, rekao je on i poručio ruskom kolegi: "Nemoj, nemoj, nemoj!"

"Don't. Don't. Don't. You will change the face of war unlike anything since World War II," is what President Joe Biden says he would tell President Vladimir Putin if the Russian leader is contemplating the use of tactical nuclear or chemical weapons. Sunday, on 60 Minutes. pic.twitter.com/8xxaDnYcqj

— 60 Minutes (@60Minutes) 16. септембар 2022.

Ipak, iako je upozorio da će odgovor SAD ulediti, Bajden je odbio da kaže da li će to uključivati srazmernu vojnu akciju SAD ili NATO. Njegovo izlaganje sugeriše da on nije lično pokrenuo nuklearno pitanje sa ruskim liderom. Ova obnovljena zabrinutost zbog oružja za masovno uništenje odražava zamku koju je Putin postavio za Zapad kada je započeo svoju invaziju, ocenjuje komentator Observera, Sajmon Tisdal.

Stavljajući ruske nuklearne snage u stanje visoke pripravnosti, raspoređujući nuklearne rakete bliže državama NATO, i gađajući Černobilj, a zatim i nuklearnu elektranu Zaporožje, on i ljudi poput Dmitrija Medvedeva namerno su podgrejali strahove od Armagedona u nadi da će tako oslabiti podršku Kijevu i odvratiti direktnu intervenciju NATO-a.

Do sada je funkcionisalo. SAD i NATO su upali u tu zamku od samog početka. Dok snabdevaju Ukrajinu sve većim količinama oružja i materijala, Bajden i njegovi saveznici nastavljaju da ograničavaju snagu, domet i kvalitet takvog oružja kako bi osigurali da Putinova pozicija ne bude toliko oslabljena da se okrene ekstremnim merama.

Kao rezultat toga, NATO još uvek ne obezbeđuje tenkove, raketnu odbranu i vazdušno pokrivanje koje je potrebno ukrajinskim snagama da obezbede oslobođena područja i iskoriste svoju prednost. Nemačka i drugi ugledaju se na Vašington. Prošle nedelje, kancelar Olaf Šolc je ponovo zatražio od Putina da se povuče sa cele ukrajinske teritorije – dok je zadržao tenkove Leopard, za koje Kijev kaže da su im neophodni da bi se to postiglo.

Putinova zamka ima i druge zlokobne aspekte, posebno ekonomski blickrig protiv Evrope. Kremlj, piše Observer, koristi gas i naftu da oteža život porodicama, firmama i fabrikama. Političari EU koji su mislili da mogu da urazume Putina upleteni su u sukob nalik na rat koji su želeli da izbegnu. Neki se kolebaju.

Čini se da Putinov sastanak sa Si Đinpingom prošle nedelje nije prošao glatko, a kineski predsednik je ponovio indijske kritike o štetnom globalnom uticaju rata. Ali njihovo ukupno partnerstvo "bez ograničenja“ izgleda nepromenjeno. Njihov zajednički cilj: uništavanje poretka zasnovanog na pravilima posle 1945. godine predvođenog Zapadom. U ovom kontekstu, Ukrajina i Tajvan su prolog.

Otkrivanje masovnih grobnica poput one u Buči i, kako navodi Tisdal, ratnih zločina u tek oslobođenom Harkovu predstavlja još jedan deo Putinove strategije demotivacije. Njegova poruka Zapadu je da su njihove "univerzalne vrednosti“ besmislene u svetu koji on stvaram.

Kršeći autoritet UN, Ženevske konvencije i zakon o ljudskim pravima, on udara u srce zapadnjačkog samopouzdanja.

Ne baš prekretnica, dakle, već nedelja kada su i drugi mitovi eksplodirali. Demoliran je defetistički argument da Ukrajina ne može da pobedi i da zapadna vojna i ekonomska pomoć samo odlaže ono što je neizbežno. Ukrajina pobeđuje, bar za sada, uprkos frtutmi.

Više se ne pretpostavlja da je Putinova vlast nepokolebljiva. Sve više se čuju kritike iz Rusije i to i od njegovih pristalica. Njihov gnev je trenutno usmeren na vrhovnu vojnu komandu, ali svi znaju ko komanduje komandantima.

Sada nije vreme za ublažavanje pritiska zbog straha od toga šta bi Putin mogao da uradi. Naprotiv, vreme je da se pokrene. Jer, ironično, Putin je taj koji je sada zarobljen. Ne sme da izbegne posledice svojih postupaka, smatra novinar Observera.

Za Evropu to znači proširenje suviše skromnih energetskih mera koje je prošle nedelje predložila predsednica Evropske komisije Ursula van der Lajen – i okončanje energetske zavisnosti od Moskve. To znači slanje više, boljeg teškog naoružanja u Kijev i udvostručenje napora da se Rusi obaveste o tome šta se, zaista, radi u njihovo ime.

To znači stvaranje međunarodnog krivičnog suda za Ukrajinu, poput onog za bivšu Jugoslaviju, i konfiskaciju zamrznute ruske suverene imovine radi finansiranja reparacija, kompenzacija i obnove zemlje. To znači raspoređivanje vojne koalicije voljnih da obezbede Zaporožje, kao što Litvanija predlaže.

Zastrašujući izazovi ostaju. Rusija i dalje ima više tenkova i artiljerije. I dalje kontroliše jednu petinu teritorije Ukrajine. Ona mobiliše 137.000 dodatnih vojnika po Putinovom naređenju i mogla bi da nadmaši svoje protivnike do proleća. Počela je nemilosrdna kampanja neselektivne odmazde protiv civilnih ciljeva, nakon nedavnih neuspeha, tvrdi britanski list.

"Malo toga on [Putin] neće učiniti kada smatra da je neophodno da pobedi na bojnom polju“, upozorio je analitičar Danijel Dejvis, penzionisani pukovnik američke vojske. Ali ovo nije argument da ga malo pustimo.

Ne dajte mu ni inča. Držite ga u bekstvu. Pokažite mu da nema izlaza osim nazad. I ako, uspaničen i osvetoljubiv, Putin zaista preti da će upotrebiti taktičko nuklearno oružje u Ukrajini, odgovor mora biti čvrst i jasan, ocenjuje novinar.

Bajden mora lično i formalno da ga unapred obavesti da će se svaki takav napad, rušenje globalnog tabua o nuklearnoj agresiji i podrivanje međunarodne bezbednosti, smatrati činom rata protiv SAD i NATO – sa svim strašnim posledicama rušenja režima. Možda je Bajden to već uradio?