Sergej Kanazir ima tipičan vojvođanski naglasak i pomalo razvučene samoglasnike. Jedino se stasom ne uklapa u okolinu: mladića od dva metra često pitaju je li ima crnogorske pretke. On redovno odgovara kako nema. Ako znatiželjnici pitaju dalje, onda sledi priča koja obično zbunjuje ljude navikle na jednostavne odgovore, piše Dojče Vele.

Sergej je rođen u Zadru početkom leta 1989. Otac je iz okoline Knina, a majka je rođena u blizini Benkovca. Dok majka radi u trgovini, otac je zidar. U Zadru se dobro živi. Kanaziri imaju troje dece, pored Sergeja još starijeg sina i ćerku. Vredni su ljudi. Imaju kuću u zadarskom naselju Borik. Za dodatni prihod prodaju voće i povrće. Planiraju urediti sobe za turiste. Ali veliki istorijski događaji ne mare za želje i snove običnih ljudi.

Uoči osamostaljivanja Hrvatske raste napetost između Hrvata i Srba. Osećaju kako je opasno biti manjina gde god je većina besna. Najpre počinju neugodnosti na majčinom radnom mestu, a za zidara s "krivim poreklom" ima sve manje posla. Sergej je bio previše mali da bi se i sam sećao tog vremena straha. Ali njegovi roditelji se sećaju, a on priča: „Kao okidač odlaska kod rodbine u Mokro Polje je bila situacija kad su jedne noći mama i tata čuli ljude koji su ispred kapije razgovarali da li da bace bombu na našu kuću“.

Počelo je dugo izbeglištvo

Majka sa decom napušta Zadar. Otac dolazi tri meseca kasnije. Njihova nada da će se vratiti u Zadar raspršila se početkom rata 1991. Useljavaju se u kuću izbeglih Hrvata kod Knina. A njihova kuća u Zadru? U nju se useljavaju Hrvati, izbeglice iz Slavonije.

Prva sećanja Sergeja su upravo iz tog četvorogodišnjeg kninskog razdoblja: “Kuća je bila trošna, odmah uz magistralu, imali smo veliko dvorište... I ogromno drvo sa velikom krošnjom koje smo zvali Kuštelić. To je bio centar našeg dečjeg sveta”. Živi se teško, mnogo toga nedostaje. Pomaže im tetka koja radi u Šajcarskoj, piše Dojče Vele.

Na televiziji su mrtvi ljudi, spominju se Bihać, Grahovo, Glamoč, roditelji su uznemireni. Otac je mobilisan, ali ima sreće što nije na bojištu, stražar je na ulazu kninske kasarne. Pred samu operaciju „Oluja" nalažu mu prekomandu na položaj na Dinari. Majka je to otplakala. Ali „Oluja" je brža od prekomande. Za četvrti avgust 1995. Sergej kaže kako je jedan od datuma koji su obeležili njegov život: „Ranog jutra tog dana probudile su me detonacije jer me je silina jedne izbacila iz kreveta".

Brat je sa njim u sobi, a sestra kod tetke na drugom kraju grada. Otac je u kasarni. Majka pod granatama ide po sestru, ali ona je sa tetkom već napustila Knin. Majka se vraća po sinove. Oni čuče na paletama u podrumu komšije koji je bio pod vodom. Majka se uspeva sa decom ukrcati na kamion, stari „tamić“ u kojem su svi želeli samo prema Srbiji: „U meni su se smenjivali tuga, bes, osećaj pretrpljene nepravde i ponajviše osećaj bespomoćnosti, neizvesnosti i - strah".

Banjalučki mesni narezak

Sledeća stanica je Banja Luka, naselje Paprikovac gde tetka iz Švajcarske ima kuću. Najpre su se u nju smestili majka, brat i on. Sestra im se kasnije pridružila. Nisu znali šta je sa ocem. U centru Banja Luke se delila humanitarna pomoć za izbeglice: "Sećam se nekog mesnog nareska koji sam dobio, ništa lepše u životu nisam probao”. Sergej kaže kako su neka sećanja blijeda, a neka živa. Ponekad nije siguran je li je nešto video ili mu je to neko ispričao. Ali postoje i ključne slike: “Momenat kad su se vrata otvorila, na njima je bio moj otac koji je zagrlio moju mamu, a nas troje smo mu dotrčali u naručje”. Porodica se ponovo okupila. Nisu imali ništa, ali su imali jedni druge.

Svi zajedno odlaze dalje, u Beograd kod rođaka. Potom u Grocku, a neko vreme su boravili u Obrenovcu. Unajmili su trošnu kuću sa poljskim WC-om Sergej pamti nepodnošljivi smrad. Dobijaju izbegličke legitimacije. “Kada sam išao kod lekara i naslažu se zdravstvene knjižice na nekom šalteru, moja legitimacija je štrčala Bilo mi je neugodno zbog toga što sam i ja hteo imati istu knjižicu kao i ostali". Sergej kaže da je isto osećao i kad bi učiteljica, iz njoj znanih razloga, zatražila da izbeglička deca podignu ruke. Stideo se jer je mislio da ga ostala deca sažaljevaju. Zahvaljujući zidarskom zanatu za oca ima puno posla: „Sećam se da je ustajao rano ujutro i da mu je mama spremala `varenike i kruva` (prokuvano mleko sa hlebom - op. ur.) i da se vraćao kasno uveče".

Obrenovačka osnovna škola je za Sergeja bila već druga koju je pohađao. Ali ni ona neće biti poslednja.

Beogradski život - i opet rat

Poslije dve godine porodica se seli u Beograd, na Petlovo brdo. Ulica se zvala Mrakovačka. "Mom bratu, sestri i meni je preseljenje teško palo jer smo izgubili prijatelje koje smo do tada stekli. Plakali su oni, plakali smo i mi”. U jednosobnom stanu u zgradi, porodica počinje beogradski život. Deca su komunikativna, brzo stiču prijatelje u susedstvu. Ali ubrzo dolazi 24. mart 1999. Treći put od rođenja desetogodišnjem Sergeju rat svom silinom ulazi u život: "Ponovo doživljavam onaj osećaj koji sam imao četiri godine ranije, samo je sad mnogo intenzivniji, jači, možda zbog boljeg razumevanja reči rat”.

Posle bombardovanja roditeljima uspeva prodati kuću u Zadru, sa ušteđenim novcem kupuju kuću u Sremskoj Kamenici pored Novog Sada. Postaju državljani Srbije. Otac i majka se zapošljavaju u lokalnoj bolnici, tu će dočekati penziju. Sergej ide u već treću osnovnu školu. Posle srednje škole upisuje agroekonomski smer novosadskog Poljoprivrednog fakulteta. Sestra je tad već na Pravnom fakultetu, a brat kao budući sociolog na filozofskom. Seljenje je prestalo.

Studije su se odužile jer Sergej od 2016. radi u Novosadskom humanitarnom centru. Počeo je da radiu ovoj organizaciji na distribuciji pomoći izbeglicama koje prolaze kroz Srbiju. “Viđao sam majke sa decom i u njihovim očima strah, zebnju i neizvesnost. Razumeo sam ih i bilo mi je drago da im mogu na neki način pomoći. Video sam sebe u licima tih dečaka od pet ili šest godina iz Sirije, Iraka, Avganistana..."

Sergej se oženio pre godinu dana. Njegova supruga je Novosađanka čiji su roditelji iz Glamoča došli na studije u Srbiju. Kaže kako je njegova generacija potpuno integrisana u društvo, ne razlikuju se ni po govoru, ni po ponašanju od starosedelaca. Ali dodaje da se niti posle 20 novosadskih godina ne oseća potpuno Novosađaninom. Nešto nedostaje.

Strah od šahovnice

Godine 2006. išao je u Banja Luku na svadbu brata od tetke, one tetke iz Švajcarske koja im je pomagala u teškim danima. Putovao je preko Hrvatske. Ovaj „povratak" posle jedanaest godina ga je uznemirio još nadomak granice. Kad je video „šahovnicu“ na uniformama granične policije uznemirio se još više. Ali pri povratku sa svadbe u Hrvatskoj ih zaustavljaju sobraćajni policajci. Opominju ih kako su pojasevi obavezni i za putnike na zadnjim sedištima, puštaju ih bez kazne. Izrazito su ljubazni, piše Dojče Vele.

Kasnije je u okviru projekta Novosadskog humanitarnog centra boravio u Zagrebu i Osijeku. Doživeo je gradove kao lepe. U povratku iz Zagreba posetio je Jasenovac. Među obeleženim žrtvama ustaškog režima pronašao je dva Kanazira, jednog iz sela svog oca, a drugog iz Vinkovaca. Osetio je u Hrvatskoj ono što smatra paradoksom srpsko-hrvatskog odnosa - bliskost i nepoverenje koji se prepliću: „Ma koliko racionalno promatrao stvari i shvatao kako su ljudi i tamo i ovde isti, uvek mi je negde u podsvesti osećaj kako treba da budem `na oprezu`. Ne mogu se opustiti, ako se tako može reći“. Mnogo opušteniji je bio na primer za vreme studijskog boravka u Sjedinjenim Američkim Državama nego u zemlji u kojoj je rođen. Mogu li to razumeti njegovi vršnjaci iz Hrvatske? „Mislim da ne mogu. Ne mogu ni Srbi iz Kragujevca ili nekog drugog grada u Srbiji".

Sergej Kanazir je pronašao svoj put. Ponekad razmišlja o tome šta bi bilo da nije bilo rata, da je odrastao u Zadru. Ako glasno razmišlja, obično se drugi šale kako bi bio drugi Petar Grašo. Prema Zadru nema neki određen odnos jer nema niti uspomena na taj grad. Možda bi ga posetio kad bi otišao da vidi rodna sela svojih roditelja u Krajini. Ili ono što je od njih ostalo. Kako doživljava godišnje slavlje u Hrvatskoj u avgustu? „Aktiviraju se duboke emocije koje su potisnute ili se o njima ne priča. Verujem, sa obe strane".