Prof. dr Milan Krajnc je psiholog sistemskih rizika i kriznog odlučivanja, specijalista za otkrivanje bezbednosnih rizika i profilisanje, objavio je novi autorski tekt koji prenosimo u celosti.
- Svi se plaše Trećeg svetskog rata. Ali mene više plaši nešto drugo: što se svet polako navikava na ideju da je veliki rat možda neizbežan.
To je trenutak kada počinje prava opasnost. Ratovi, naime, ne počinju kada prvi tenk pređe granicu. Počinju mnogo ranije. Počinju u ljudskoj glavi.
Počinju onda kada strah postane jači od razuma. Kada ljudi više ne traže rešenja, nego krivce. Kada svaka drugačija misao postane izdaja. Kada društva počnu da dele ljude na „naše“ i „njihove“. Kada politika više ne govori kako ćemo živeti bolje, nego od koga treba da se bojimo.
Evropa je jednom već prošla kroz to. I zato bi trebalo da budemo posebno oprezni. Nacizam nije počeo Aušvicom. Nije počeo ni Drugim svetskim ratom. Počeo je mnogo ranije – u društvu koje je bilo poniženo, ekonomski ranjeno, politički nestabilno i prepuno straha. Posle Prvog svetskog rata, a posebno tokom Velike depresije, nemačko društvo suočavalo se sa ogromnom nezaposlenošću, ekonomskim slomom i dubokim nepoverenjem u političke institucije. Nacisti su upravo takvu atmosferu koristili nudeći jednostavne odgovore, autoritet i jasno određenog neprijatelja. To je istorijska lekcija koju danas ne smemo da banalizujemo. Jer totalitarizam gotovo nikada ne dolazi govoreći: „Došao sam da vam ukinem slobodu.“
On dolazi govoreći: „Došao sam da vas zaštitim.“ Kaže ljudima da će uvesti red. Da će vratiti ponos. Da će pronaći krivce. Da će rešiti problem brzo. Da više neće biti nesigurnosti. A onda ljudi, umorni od straha, počinju dobrovoljno da predaju upravo ono što će im kasnije najviše nedostajati – svoju slobodu. Zato danas ne postavljam samo pitanje da li će biti Trećeg svetskog rata.
Postavljam mnogo neprijatnije pitanje: Da li već stvaramo psihološke uslove u kojima će rat izgledati kao jedino rešenje?Pogledajte jezik kojim svet govori. Sve manje razgovaramo. Sve više optužujemo. Sve manje pokušavamo da razumemo. Sve više ponižavamo. Svako ima svog neprijatelja. Za jedne je neprijatelj Rusija. Za druge Amerika. Za treće Kina. Za četvrte migranti. Za pete muslimani. Za šeste Zapad. Za sedme Istok. I tu počinje najopasniji psihološki proces. Čovek nestaje. Ostaje etiketa. A kada više ne vidimo čoveka, mnogo lakše opravdavamo nasilje prema njemu.
Upravo zato smatram da je veza između Evrope i Sjedinjenih Američkih Država danas važnija nego što mnogi žele da priznaju. Ne zato što je Amerika bezgrešna. Nijedna velika sila nije. Ali posle katastrofe Drugog svetskog rata stvoren je transatlantski bezbednosni sistem čiji je cilj bio upravo da se veliki evropski rat više ne ponovi. NATO i danas svoju osnovnu svrhu definiše kao zaštitu slobode i bezbednosti svojih članica, kolektivnu odbranu i očuvanje transatlantske veze između Evrope i Severne Amerike, uz pozivanje na demokratiju, ljudska prava i vladavinu prava. I ovde Evropa mora sebi postaviti jedno vrlo ozbiljno pitanje: Da li smo zaboravili koliko je američka prisutnost bila važna za evropsku bezbednost posle 1945. godine?
Danas je moderno kritikovati Ameriku. I kritika je legitimna. Ali istorijska amnezija nije. Evropa posle Drugog svetskog rata nije izgradila mir samo zahvaljujući sopstvenoj dobroj volji. Izgrađena je čitava bezbednosna arhitektura koja je povezala Severnu Ameriku i Evropu i učinila cenu direktnog napada na saveznike mnogo većom. To se zove odvraćanje. I često je paradoks mira upravo u tome: da bi sprečio rat, ponekad moraš biti dovoljno snažan da druga strana zna da ga ne može dobiti bez ogromne cene.
NATO upravo odvraćanje opisuje kao način sprečavanja sukoba i rata. Ali vojna snaga sama neće spasiti civilizaciju. Možemo imati hiljade tenkova, raketa i aviona, a opet izgubiti najvažniji rat – onaj u ljudskoj glavi. Jer ponovni uspon autoritarizma neće početi vojnom paradom.
Počeće rečenicom: „Dosta mi je haosa.“
Nastaviće se rečenicom: „Treba nam jaka ruka.“
A završiće se rečenicom: „Nismo imali izbora.“
To su tri psihološke stanice na putu ka katastrofi. Zato najveća opasnost danas nije samo Rusija, Amerika, Kina, Iran, Severna Koreja ili bilo koja pojedinačna država. Najveća opasnost je kolektivno ljudsko uverenje da problemi mogu biti rešeni samo silom. Jer kada milioni ljudi počnu da veruju da je rat neizbežan, prag za prihvatanje rata postaje niži. A kada društvo prihvati rat kao normalnu mogućnost, političarima postaje mnogo lakše da ga pokrenu. Zato danas svetu nije potrebno manje snage.
Potrebno mu je više psihološke zrelosti. Potrebna nam je Amerika koja razume svoju odgovornost. Potrebna nam je Evropa koja razume da bezbednost nije nešto što se podrazumeva. Potrebna nam je Rusija koja ne vidi bezbednost samo kroz zone uticaja. Potrebna nam je Kina koja razume koliko je globalna stabilnost povezana sa njenim sopstvenim prosperitetom.
Ali pre svega potrebni su nam građani koji ne će dozvoliti da ih strah pretvori u masu. Jer masa ne razmišlja. Masa reaguje. A nacizam je upravo pokazao koliko opasna može postati masa kada joj neko ponudi neprijatelja i obeća spas.
Zato se danas ne bojim samo Trećeg svetskog rata. Bojim se sveta koji se na njega psihološki priprema. Sveta u kojem mediji svakog dana govore o novom frontu. Sveta u kojem se politička neslaganja pretvaraju u mržnju. Sveta u kojem je kompromis postao slabost. Sveta u kojem mir sve češće zvuči kao naivnost, a rat kao realizam. To je izuzetno opasna zamena teza. Jer prava snaga nije započeti rat. Prava snaga je imati dovoljno vojne, političke i psihološke moći da rat ne moraš da započneš. I upravo zato transatlantska veza između Amerike i Evrope i dalje ima smisla. Ne kao instrument za rat. Nego kao sistem koji treba da učini veliki rat manje verovatnim.
Možda je zato najvažnije pitanje našeg vremena potpuno drugačije od onog koje svakodnevno slušamo.
Ne: „Kada će početi Treći svetski rat?“
Nego: „Koliko smo već psihološki blizu tome da ga prihvatimo kao normalan?“
Jer Drugi svetski rat nas je naučio nešto što nikada nismo smeli da zaboravimo: najveće katastrofe ne počinju oružjem.Počinju trenutkom kada se dovoljno ljudi ubedi da drugog izlaza nema. A ako čovečanstvo ponovo dođe do te rečenice, onda problem više neće biti samo ko će ispaliti prvi metak. Problem će biti što smo ga svi zajedno, mnogo pre toga, već pripremili u svojim glavama.
Autor: A.A.
