U Crnoj Gori se poslednjih dana ponavlja isti politički obrazac – odgovornost se briše, a krivac se unapred zna. Sve što ne funkcioniše, od evropskih integracija do bezbednosnog sektora, pripisuje se Aleksandru Vučiću.
U tu matricu se sada, indirektno ali prepoznatljivo, uključuje i bivša ministarka evropskih integracija Jovana Marović, koja svojim javnim nastupima i porukama sugeriše da je i odluka Francuske da ne zatvori dva pregovaračka poglavlja Crnoj Gori posledica Vučićevog uticaja. Ne kaže se to direktno, ali se ostavlja da „lebdi u vazduhu“ – kao još jedan pokušaj da se Briselova poruka o slabostima crnogorskog sistema pretvori u priču o tuđem pritisku.
— Silvana (@Silvana71376830) 13. децембар 2025.
Umesto da se otvoreno kaže da Crna Gora nije ispunila obaveze, da reforme postoje samo na papiru i da institucije ne funkcionišu, narativ se gradi na spoljašnjem krivcu. Ako Francuska kaže „ne“, onda to ne može biti zbog sudova, tužilaštva, haosa u bezbednosnom sektoru i političke trgovine, već zato što je Vučić navodno „nagovorio“ Makrona.
Ovakva logika ne brani Vučića – ona ponižava Crnu Goru. Jer ako je za sve kriv neko spolja, onda se priznaje da država nema kapacitet da sama rešava sopstvene probleme. Umesto reformi, nude se optužbe; umesto odgovornosti, paranoja; umesto ozbiljne analize, mitologija.
Najopasnije u svemu je što se takva priča pretvara u zamenu za politiku. Dok god se prst upire ka Beogradu, ne mora se govoriti o sudstvu koje ne radi, tužilaštvu koje ćuti, ugovorima koji se skrivaju i institucijama koje funkcionišu kao privatni posedi partijskih elita.
Crna Gora, zaključuje se, neće propasti zato što je Vučić moćan, već zato što su njene političke elite slabe. A dok god je lakše optuživati druge nego pogledati sopstvene rezultate, pitanje odgovornosti ostaće bez odgovora.
Autor: Dalibor Stankov
