Darko Obradović, programski direktor Centra za stratešku analizu, objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti.
Američka strategija nacionalne bezbednosti ugledala je svetlost dana i proizvela buru koja se ne stišava danima. Reakcije na strategiju nacionalne bezbednosti dodatno će eskalirati u narednom periodu. Kina preračunava svoje strateške opcije suočena sa jasnim američkim crvenim linijama. Rusija krije osećaj degradiranosti jer joj nije priznata uloga glavnog izazivača, naprotiv svedena je na nivo regionalne sile kojoj SAD oduzimaju evropsko tržište energentima. Amerikanci Rusiju više ne uzimaju u razmatranje osim u regionalnom kontekstu.
Evropsko-američki odnosi mogu ući u fazu transatlanske krize ukoliko zakaže diplomatska veština. Pitanje proširenja NATO je tema koja se lako može promeniti nakon sledećeg NATO samita 2026. godine.
Čini se da svako u ovoj strategiji vidi upravo ono što želi da vidi. Dve su ključne reakcije jedna je ideološka, a druga je realistična. Ove inicijalne reakcije svedene su na amortizaciju ili izražavanje neslaganja sa američkim zahtevima od strane saveznika, dok se druge reakcije temelje na prepoznavanju mogućnosti i relativizaciji situacije.
Jednom rečju Strategija nacionalne bezbednosti pored uputstva za postupanje državnih organa su i sredstvo komuniciranja između država. Nova američka strategija nacionalne bezbednosti u pojedinim svojim redovima podseća na predizborni program za unutrašnje potrebe, dok u većini svog teksta predstavlja jasno uputstvo za postupanje prema „neprijateljima“ i očekivanja od saveznika. Izbegavanje jasnog i ne dvosmislenog imenovanja „neprijatelja“ i „konkurenta“ predstavlja fleksibilnu diplomatiju i umesto da se NR Kina, Rusija, Iran ili neko treći označi za neprijatelja, protivnika ili konkurenta definisani su kriterijumi koji će države svrstati u tu kategoriju. Kompletan tekst Strategije nacionalne bezbednosti SAD dobija daleko više smisla kada se ukrsti sa tekstom Nacionalnog zakona o odbrani za 2026.godinu.
Prema tom veoma dugačkom tekstu zakona lako je ustanoviti ko su američki konkurenti, protivnici i neprijatelji. Tekst zakona jasno uređuje prioritete nacionalne bezbednosti sa stanovišta budžeta koji odobrava američki Kongres. Između ostalog u dostupnom tekstu se navodi „suprotstavljanje naporima Komunističke partije Kine koji ugrožavaju Evropu“, zatim „zabrana nabavke morskih plodova poreklom ili prerađenih u Narodnoj Republici Kini za vojne restorane” i tako dalje mnoge druge aspekte povezane sa NR Kinom sagledava Zakon o nacionalnoj odbrani. Upravo zbog toga za pravilno razumevanje Strategije nacionalne bezbednosti neophodno je analizirati celokupan regulatorni okvir SAD koji je vrlo kompleksan uvažavajući nadležnosti američkog predsednika, Senata i Kongresa.
Strategija ekonomsku moć SAD postavlja u centar američke vojne i geostrateške moći. Jasno se ističe sadašnja američka ekonomska, vojna i tehnološka dominacija sa naglaskom da taj status mora biti održan po svaku cenu u budućnosti. A koja je to cena? Stavljanje tačke na predatorske, državno dirigovane subvencije i industrijske strategije, nepoštene trgovinske prakse, deindustrijalizaciju, krađu intelektualne svojine i industrijsku špijunažu, pretnje po lance snabdevanja kritičnih sirovina, minerala i retkih elemenata zemlje. Šta je zanimljivo takođe se definiše stavljanje tačke na propagandu, operacije uticaja i druge forme kulturne subverzije. Kada se ode na sajt Federalnog istražnog biroa pronaćićemo izjavu direktora Keša Patela koji optužuje Kinu za štetu od industrijske špijunaže u vrtoglavom iznosu između 300-600 milijardi dolara godišnje.
Diplomatska prilagodljivost forme strategije omogućava američkim saveznicima, partnerima, konkurentima i protivnicima da samostalno utvrde svoj položaj u odnosu na interese Sjedinjenih Američkih Država. Amerika podseća saveznike na njihove obaveze, ističući važnost međusobne odgovornosti. Sjedinjene Američke Države pozivaju svoje saveznike i partnere, čiji zbirni BDP iznosi 35 hiljada milijardi dolara, da se zajedno sa američkih 30 hiljada milijardi dolara BDP-a udruže kako bi, predstavljajući više od polovine globalne ekonomije, zajednički odgovorili na predatorske ekonomske prakse. Cilj ovog partnerstva je korišćenje zajedničkih resursa radi očuvanja vodeće pozicije i sprečavanja potčinjavanja saveza konkurentskim ekonomskim silama. Svi su pozvani da zajedno rade sa Amerikancima kako bi se sprečila dominacija bilo koje pojedinačne konkurentske nacije. A kada tako piše u Trampovoj strategiji zna se protiv koga se vrši mobilizacija.
Pomalo nekulturno direktan američki poziv državama je u biti američki jednostavan, kroz saradnju i strateško usaglašavanje moguće je obezbediti dugoročne investicije SAD u oblasti odbrane, energetike, savremenih tehnologija i veštačke inteligencije. Dve su ključne strateške tačke po pitanju bezbednosnog fokusa kako vojnog tako i putem drugih mehanizama. Zapadna hemisfera – Severna i Južna Amerika i Indo-pacifik. Kina je pred američkim a ne pred evropskim vratima. Glavni cilj je sprečiti sukob oko Tajvana kroz saradnju sa saveznicima. Umesto termina odbrana Tajvana, po sredi je sprečavanje konflikta. Tajvan se smatra sedišem globalne proizvodnje poluprovodnika, ali i strateškom tačkom sa koje se kontroliše severni i južni teatar indo-pacifika. Sloboda plovidbe Južnim kineskim morem je na visokoj tački prioriteta uz ogradu da SAD ne podržavaju unilateralne promene statusa quo u tajvanskom moreuzu. Pristupiće se izgradnji oružanih snaga koje neće popustiti na celom pojasu prvog ostrvskog lanca. Ovaj lanac je ujedno globalna kapija NR Kine. Strateški cilj je jasan da SAD i saveznici odbiju bilo kakav pokušaj za zauzimanje Tajvana ili narušavanje ravnoteže snaga.
Zapadna hemisfera ističe se po važnosti strateških resursa koje Sjedinjene Američke Države, zajedno s partnerima i regionalnim saveznicima, mogu razvijati. Isto tako prepoznaje se veliki proboj “tuđinaca” u zapadnu hemisferu sa ciljem ekonomskog ugrožavanja danas, i strateške štete u budućnosti po SAD. Konstatuje se da taj proboj nije naišao na otpor i da je to bila američka strateška greška. Obaveštajna zajednica se stavlja u centar procesa identifikacije strateških tačaka i sirovina sa ciljem da se to zaštiti na zapadnoj hemisferi. U duhu Trampizma jasno su stavljena do znanja da je zelena tranzicija zabluda. Dakle, Donald Tramp se ne vraća rudarstvu i strateškim sirovinama zbog dekarbonizacije već zbog kineske dominacije u tom veoma važnom sektoru litijuma i drugih minerala značajnih za čitav spektar industrija od odbrambenih tehnologija, preko čipova potrebnih za AI, pa i električnih autombila. Više od 70% prerade strateških mineral kontroliše Kina, što je ekvivalent nekadašnje evropske zavisnost od ruskog gasa ili nafte. Zato Trampova, ali i svaka naredna administracija, kreće ofanzivno na ove sektore što i strategija predviđa da američka ponuda treba da bude bolja. U tom smislu američki ambasadori i obaveštajne službe dobijaju ulogu ekonomskog monitora u strateškim sektorima sa ciljem aktivnog iniciranja kontra ponuda američkih korporacija.
Značajan deo diskusije o referisanju strategije prema Evropskoj uniji oslanja se na nalaze izveštaja o konkurentnosti Evrope koji je izradio Mario Dragi, dok preostali deo potiče iz ideoloških razlika koje karakterišu transatlantske odnose tokom dva mandata Donalda Trampa. Većina od ideološkog slepila nije primetila jedan važan bezbednosni detalj američke strategije. Na stranici 25. Konstatuje se da Evropi nedostaje samopuzdanja u odnosu sa Rusijom. Isto tako se ističe da evropski saveznici uživaju značajnu prednost u tvrdoj moći u odnosu na Rusiju po svim merilima osim nuklearnim. Uloga SAD se pozicionira sa ciljem postizanja strateške stabilnosti između Evrope i Rusije.
Agresija na Ukrajinu se tretira kao regionalna stvar, što je suprotno od ruskih ambicija za globalnom rekompozicijom moći sredstvom rata protiv Ukrajine. Opet imamo diplomatsku verbalnu fleksibilnost. Strateška stabilnost je veoma širok spektar scenarija sa jednim ishodom na kraju. Red kritika, red priznanja, ali i red zahteva upućeni su ka Evropi. SAD ih očekuju na istoj strani kada je reč o Kini I ako se to ne kaže jasno je na koga se odnosi tehnološka krađa, sajber špijunaža i druge neprijateljske ekonomske prakse (termini korišćeni u tekstu strategije). Nemačka je jedina direktno pomenuta zbog svoje saradnje sa Kinom i ruskim energentima.
Amerika šalje poruku da je otvorena za održavanje postojećih i uspostavljanje novih partnerstava ali ovog puta ne po ideološkom ključu već po geostrateškim prioritetima američke nacionalne bezbednosti. Nije se odrekla ni jednog saveznika koji je spreman da taj odnos gradi po sistemu dvosmerne ulice. Najbolji primer je Poljska, Srbiji se otvara značajan manevarski prostor da iskoristi svoju poziciju vodeće države regiona kroz komparativne prednosti u sektorima za koje je američka administracija najviše zainteresovana. To su sekotri energetike, nuklearne energije, vojne industrije i strateških sirovina poput litijuma, ali i drugih. Ovo su realne osnove saradnje za jačanje strateških odnosa na realnim osnovama.
Autor: Darko Obradović
