Autorski tekst novinara Politike Aleksandra Apostolovskog prenosimo u celosti:
Negde u arhivama srpskog pravosuđa stoji fascikla sa imenom Slavka Ćuruvije. Papir je verovatno požuteo, ali rečenice u predmetu ostale su iste i one ne zastarevaju. One čekaju na odgovore koje će možda – neko i nekada – pročitati naglas.Ali u Srbiji se prošlost ne čita i ne tumači na takav način. Ona se presavija, arhivira i prepušta kolektivnom zaboravu. Otuda ključna karakteristika srpskog pravosuđa možda i nije korupcija, niti selektivna pravda – već ugrađena amnezija: ljudi koji su nekada donosili štetne odluke, koji su u najkritičnijim trenucima pravdu mešali sa političkim ciljevima, danas se nalaze na pozicijama koje odlučuju o sudbinama drugih.
Zato, ako hoćemo da razumemo pravo lice srpskog pravosuđa, ne tražimo ga u fasadama sudova, u pompeznim naslovima reformskih strategija ili u parolama o „nezavisnosti” i „vladavini prava”. Potražimo ga i posmatrajmo u imenima onih koji su presuđivali i kojima je bilo presuđeno.
Tužiteljka Jasmina Milanović Ganić, danas desna ruka Mladena Nenadića u Tužilaštvu za organizovani kriminal (TOK), postala je poznata javnosti kada je 1. avgusta 2025. godine pokrenula istragu o finansijskim aspektima projekta rekonstrukcije brze pruge između Beograda i Budimpešte, kada je naložila hapšenje bivših ministara Tomislava Momirovića i Gorana Vesića. U međuvremenu se saznalo da ovo tužilaštvo nije uradilo ni veštačenje, što navodi na zaključak da nema dokaz da li je u ovom poslu oštećen republički budžet. To nije smetalo tužiteljki Milanović Ganić da 1. avgusta objavi da je u ovom poslu država oštećena za 115 miliona dolara.
Ako je tokom slučaja „Nadstrešnica” postala zvezda dela opozicione javnosti, dela medija i dela pravosuđa, sumnjam da gospođa Jasmina Milanović Ganić želi da se bilo ko seti slučaja starog 26 godina, kada je po njenoj optužnici 1999. godine osuđen Slavko Ćuruvija, mesec dana pre njegovog ubistva.
Najbrže suđenje u istoriji srpskog pravosuđa održano je za jedan dan, u petak, 5. marta 1999. godine u Prvom opštinskom sudu u Beogradu, kada su, zbog širenja lažnih vesti, osuđeni Slavko Ćuruvija, vlasnik novina „Dnevni telegraf”, kao i novinari Zoran Luković i Srđan Janković. Tužilac na ovom suđenju bila je Jasmina Milanović Ganić.
Kako je u pitanju bio politički proces najvišeg ranga, nikada se u pravosudnim krugovima nije saznalo kako je tada mlada tužiteljka dobila ovako veliki slučaj. Ali po događajima koji su usledili, ona se svojski trudila da osudi Slavka Ćuruviju po svaku cenu.
Krivično delo: „širenje lažnih vesti”. Tužilac: Jasmina Milanović Ganić. Ćuruvija se tereti za tekst koji nije potpisao, koji nije uredio i koji nije napisao, jer u to vreme nije ni bio u zemlji. Nalazio se na službenom putu u Vašingtonu. U doba bez imejlova, bez rominga, bez društvenih mreža. Bio je ne samo fizički već i tehnički odsutan.
Za tužiteljku Milanović Ganić to nije bila prepreka. Dokazi o putovanju su odbačeni. Logika je suspendovana. Ostala je samo volja da se presuda izrekne.
Odbrana i tadašnji slobodni mediji tvrdili su upravo to. Da je Jasmina Milanović Ganić optužila Slavka Ćuruviju da je kriv za objavljivanje jednog teksta u listu „Dnevni telegraf”, iako je bio samo vlasnik novina, bez funkcije glavnog i odgovornog urednika, a kako nije bio ni potpisan kao autor teksta, nije mogao da bude odgovoran. Tužiteljka Milanović Ganić odbacila je dokaze da se Ćuruvija tih dana, kada je obavljen tekst, nalazio na službenom putu u Vašingtonu. Bilo je to vreme bez socijalnih mreža, bez rominga na mobilnim telefonima, bez svuda dostupnog interneta i bez imejlova, pa neko ko je bio na drugoj strani sveta nije imao ni bilo kakvu mogućnost da učestvuje u pisanju teksta na drugom kraju planete. Sve to nisu bili dovoljni argumenti za tužiteljku Milanović Ganić, pa se Slavko Ćuruvija našao na njenoj optužnici.
Sudija Krsto Bobot zakazao je pretres za petak, 5. mart, 1999. godine, iako dvojica okrivljenih nisu bili prisutna na glavnom pretresu. Zaključio je da njihovo prisustvo „nije neophodno”. U ponedeljak, 8. marta 1999. godine Ćuruvija i dvojica novinara – Srđan Janković i Zoran Luković – osuđeni su na pet meseci zatvora. Četvrti optuženi koji je tih dana bio u bolnici i za to predao sudu urednu dokumentaciju, koga je Jasmina Milanović Ganić kao i Ćuruviju ipak optužila, bio je oslobođen.
Agresija NATO-a na SR Jugoslaviju počinje 24. marta 1999. godine, ali Jasmina Milanović Ganić, pod bombama NATO-a, vredno piše i traži da se preinači oslobađajuća presuda oslobođenom Draganu Novakoviću, te da se stroža kazna izrekne trojici prvostepeno osuđenih, jer je „izrečena kazna blaga i neadekvatna stepenu društvene opasnosti učinjenog krivičnog dela”.
Tog 5. marta znalo se da je pitanje dana kada će NATO da izvrši agresiju na SR Jugoslaviju. Kome je bila potrebna žurba da se na pet meseci osudi Slavko Ćuruvija? Da li zato što mu je posle prvostepene presude oduzet pasoš? Tako ga je vlast zadržala u zemlji kao taoca što će, ispostavilo se, biti tragično pogubno za njega.
Na osnovu tadašnjih propisa, „Dnevni telegraf” i njegovi novinari mogli su u prekršajnom postupku da budu osuđeni za sedam dana, ali na novčane kazne. Neko je, međutim, insistirao na krivičnom postupku i odlasku u zatvor po svaku cenu.
Slavko Ćuruvija ubijen je 11. aprila 1999. godine u haustoru zgrade u kojoj je živeo, pa je umesto na pet meseci zatvora ostao da leži ustreljen, u lokvi krvi. Presuda je izvršena, pa tužiteljka Jasmina Milanović Ganić 16. aprila donosi rešenje kojim se krivični postupak protiv njega obustavlja „jer nema uslova da se postupak nastavi!”
Tako je Ćuruvija u srpskom pravosuđu prošao pun krug: osuđen dok je živ, oslobođen kad je mrtav!
Agresija NATO-a na našu zemlju bila je u punom jeku, ali veće Okružnog suda u Beogradu koje su činili Siniša Važić, kasnije, posle petooktobarske promene vlasti do 2009. godine, predsednik Okružnog suda, i Nata Mesarević, u petooktobarskoj vlasti predsednica Visokog saveta sudstva i predsednica Vrhovnog kasacionog suda, potvrđuju presudu i preživele novinare šalju u zatvor.
Interesantno je da se 13 godina posle ubistva Slavka Ćuruvije na Radiju Slobodna Evropa u tekstu pod naslovom „Ćuruvija – kostur u ormanu gospođe Mesarović”, koji je potpisala koleginica Branka Trivić, konstatuje da se tadašnja „prvosveštenica” srpskog pravosuđa nije sećala svoje uloge u suđenju Slavku Ćuruviji.
Na pitanje autorke teksta da li je kao tadašnji sudija Drugostepenog odeljenja Okružnog suda u Beogradu potvrdila presudu Slavku Ćuruviji, Mesarovićeva je odgovorila:
– Ćuruvija kod mene nikad nije bio okrivljeni, nikada.
Na insistiranje Radija Slobodna Evropa – da li je Mesarovićeva bila u drugostepenom sudskom veću koje je potvrdilo presudu protiv Ćuruvije 1999. godine – Mesarovićeva je rekla:
– To ne znam, znate. Ja mogu da kažem da nije bio moj predmet, a da li sam bila u veću – to moram da proverim.
Sudija Siniša Važić, koji je takođe bio u sudskom veću koje je 1999. godine potvrdilo petomesečnu kaznu zatvora Ćuruviji i njegovim kolegama, za razliku od gospođe Mesarović, imao je bolje pamćenje. Setio se svoje odluke i uloge Nate Mesarović.
Dakle, Radio Slobodna Evropa u pomenutom tekstu objavljenom 21. marta 2012. godine konstatovao je sledeće: „Ne samo da nova demokratska vlast, pre svega Demokratska stranka, kao stub aktuelne koalicije, nije našla baš ništa sporno u presudi koju je Nata Mesarović potvrdila Slavku Ćuruviji u Miloševićevo vreme nego ju je i nagradila katapultirajući je u sam vrh treće grane vlasti. Sada je na funkciji predsednice Vrhovnog kasacionog suda i Vrhovnog saveta sudstva, odakle suvereno sprovodi „reformu” srpskog pravosuđa.
O ovom fenomenu pisao je i nedeljnik „Vreme”, u tekstu objavljenom 4. aprila 2012. godine pod naslovom „Presude, pobude i posledice”, koji je potpisala Tatjana Tagirov. Ona podseća da je žalbu u kojoj tužilaštvo traži da se izrekne stroža kazna za trojicu prvooptuženih 1999. godine potpisuje tadašnja zamenica OJT-a Jasmina Milanović, koja se do 2012. godine uspela do pozicije zamenice višeg tužioca u Beogradu.
Koleginica Tagirov ističe kako je zanimljiva slika koju daje reformisano pravosuđe 2012. godine. Jer svi akteri ovog slučaja (Ćuruvija) brzometno napreduju, osim prekršajca Glavonjića i sudije Krsta Bobota, koji je u krajnjoj konsekvenci posredno kažnjen nereizborom supruge sudije, koja je očigledno platila njegove grehe. Ali tužiteljka Milanović, Siniša Važić i Nata Mesarović penju se u same svodove srpskog pravosuđa.
Naime, posle 5. oktobra, dok se vršila masovna čistka sudija i tužilaca, Jasmina Milanović Ganić učestvuje u pisanju optužnice protiv Slobodana Miloševića, jedne od pravno najbizarnijih u novijoj istoriji, gde se bivši predsednik SR Jugoslavije tereti za „pritisak” na generalnu sekretarku vlade gospođu Živku Cicu Knežević da se dadilji Miloševićevog unuka dodeli stan.
Nevidljive niti vode tužiteljku iz slučaja Ćuruvija u Više javno tužilaštvo. Danas je ona stub Tužilaštva za organizovani kriminal.
I ironija je istovremeno savršena i mračna, kao presuda iz 1999. godine. Isto to tužilaštvo vodi istragu o ubistvu Slavka Ćuruvije. Krug je tako zatvoren. Tužilaštvo u kojem je Jasmina Ganić Milanović danas najbliža saradnica Mladenu Nenadiću pokreće istragu za ubistvo Slavka Ćuruvije. Ona koja ga je optužila davne 1999. godine je među onima koji traže njegove ubice!
Jasmina Milanović Ganić ne priča svojim kolegama o svojoj prošlosti i davnom slučaju koji je prati kao senka. Važno je, razume se, istaći da niko ne može tvrditi da je tužiteljka Milanović Ganić svesno učestvovala u zaveri za ubistvo Slavka Ćuruvije. Za to nema dokaza, niti iko ima pravo da takvu tvrdnju iznosi.
Ali pravosuđe ne počiva samo na krivici. Počiva i na odgovornosti, moralu i savesti. A odgovornost počinje pitanjem: da li je ona svojim profesionalnim postupcima, nesvesno ili ravnodušno, učestvovala u lancu događaja koji su doveli do smrti Slavka Ćuruvije?
I da li u istrazi o njegovom ubistvu nedostaje njena ispovest, kao važnog učesnika jednog od najmračnijih i najtajanstvenijih događaja u poslednje tri srpske decenije?
Pitanja koja se nameću nisu zlonamerna, već logična: Kako je dobila predmet? Pod kakvim okolnostima je vođen slučaj? Da li danas misli da je suđenje Slavku Ćuruviji i njegovim novinarima bilo pravično? Da li smatra da je oduzimanje pasoša bilo greška? Da li je iko u tom postupku, uključujući i tužiteljku, postavio sebi i ostalima pitanje: „Šta se Slavku Ćuruviji može desiti ako ostane u zemlji?”
Na osnovu javnih izvora, tužiteljku Jasminu Milanović Ganić to niko nikada nije pitao, niti je ona ikome o tome javno govorila.
Ćutanje nije zločin. Ali u određenim trenucima ćutanje postaje biografija.
Gospođa Jasmina Milanović Ganić nastavila je put ka vrhu sadašnjeg srpskog pravosuđa koje bi trebalo da bude nezavisna institucija. Ili je to tek samo iluzija o ljudima koji su deo kabinetskih infrastruktura i mreže osoba koje se kreću kroz sistem tako što opstaju. I pokušavaju da senke iz njihovih biografija pobegnu što dalje od njih.
Autor: S.M.
