Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige, objavio je autorski tekst koji prenosimo u celosti.
„Znam da imam telo slabe i nemoćne žene, ali imam srce i stomak kralja – i to kralja Engleske.“ — Kraljica Elizabeta I (1558–1603)
Postoje trenuci koji su toliko mali da deluju beznačajno, a toliko precizni da u sebi nose čitavu civilizacijsku logiku. Jedan takav trenutak odigrao se tokom utakmice Lige šampiona 2019. godine, kada je dečak, sakupljač lopti, munjevitom reakcijom vratio loptu na teren i omogućio presudan gol. U nekoliko sekundi, bez reči, bez teatra, bez velikih gestova, pokazano je kako funkcioniše sistem koji vekovima pravi razliku između onih koji oblikuju istoriju i onih koji je komentarišu.
Na prvi pogled, fudbalska anegdota. U stvarnosti, lekcija o mentalitetu, institucijama, elitama i državi. Dečak nije razmišljao o sebi. Nije gledao ko ga gleda. Nije čekao naređenje. Nije se pitao da li sme. On je, u datom trenutku, prepoznao šta je funkcija njegove uloge i postupio u skladu s tim. To je ključna stvar! Engleski mentalitet ne proizvodi ljude koji čekaju dozvolu da budu korisni. On proizvodi ljude koji od malih nogu usvajaju jednu moćnu naviku, da deluju u korist celine onda kada je to potrebno, a ne onda kada je formalno dozvoljeno. Ovde inicijativa nije devijacija, već dužnost. Ona nije suprotstavljena sistemu, ona je dokaz da sistem funkcioniše. U tom smislu, dečak je postupio potpuno „normalno“.
Nenormalno bi bilo da nije reagovao. Još važnija od samog postupka dečaka bila je reakcija ostalih aktera. Trener, igrači, klubska uprava svi su reagovali gotovo instinktivno, kao da je takav potez nešto što se očekuje, a ne nešto što se tek naknadno racionalizuje. Trener nije minimizovao doprinos da bi zaštitio autoritet. Naprotiv, priznanjem dečaka on je ojačao sopstveni autoritet, jer je pokazao da stoji iznad sitne hijerarhijske sujete. Igrači nisu pokazali ljubomoru, niti potrebu da relativizuju zasluge. Klub nije dozvolio da se trenutak raspline kao puka medijska simpatija, već ga je odmah ugradio u sopstveni narativ. Dečak nije ostavljen na margini. Naprotiv, povučen je ka centru priče. Jasno mu je kolektivno i pojedinačno saopšteno da je bio jedan od aktera uspeha.
— Silvana (@Silvana71376830) 06. фебруар 2026.
To je suština funkcionisanja zdravih institucija vrednost se prepoznaje odmah, javno i bez ograde! Ono što smo videli na stadionu, Britanci vekovima primenjuju u geopolitici. Britanska imperija nije bila imperija zato što je imala najveću vojsku ili najviše resursa, već zato što je imala najprecizniji osećaj za funkcionalnu vrednost. Britanski model nije mitologizovao titule, već uloge. Nije gradio sistem oko harizme, već oko upotrebljivosti. Imperija se nije oslanjala samo na vrh, već na čitav niz „nižih“ aktera od trgovaca i oficira do lokalnih posrednika i administratora kojima je dozvoljavala inicijativu ukoliko je ona služila interesu celine.
Najjasnija formulacija te logike izrečena je upravo u jednoj od najkritičnijih tačaka engleske istorije. Kraljica Elizabeta I, u govoru vojsci u Tilberiju 1588. godine, u trenutku kada je Engleskoj pretila španska Armada, rekla je: „Znam da imam telo slabe i nemoćne žene, ali imam srce i stomak kralja – i to kralja Engleske.“ Ova rečenica predstavlja kondenzovanu filozofiju engleskog državnog mentaliteta. U njoj je jasno iskazano da su funkcija i dužnost važnije od forme i identiteta, da lična ograničenja ne oslobađaju od odgovornosti i da položaj nije privilegija, već obaveza prema celini. Kao što dečak na stadionu ne pita da li mu uloga „dozvoljava“ da uradi ono što je potrebno, tako ni kraljica ne ističe slabost kao alibi, već prihvata dužnost kao sudbinu. Isti princip vidimo i u tom malom sportskom događaju, funkcija je važnija od statusa, rezultat važniji od forme, a inicijativa poželjna ako služi cilju. Britanci su zato retko gubili ratove na strateškom nivou, čak i kada su gubili pojedinačne bitke. Sistem koji ume da prepozna i ugradi vrednost, bez obzira odakle ona dolazi, uvek se vraća jači. U balkanskom mentalitetskom kodu, ovaj dečak bi bio problem. Ne zato što je pogrešio, već zato što je pokazao da sistem nije apsolutno zatvoren.
A zatvoreni sistemi žive od toga da se ništa ne desi van predviđenih kanala. Kod nas se inicijativa često kažnjava ne zato što je štetna, već zato što stvara presedan. Postavlja neprijatno pitanje: „Zašto onda nisu svi takvi?“ Ona narušava komfor onih koji su na vrhu bez stvarne odgovornosti. Zato se kod nas zasluge često privatizuju, a ne dele. Zato se sistem brani gašenjem spontanosti. Zato „mali“ moraju da znaju dokle smeju, a ne dokle mogu. Snažna država ne nastaje proizvodnjom poslušnosti, već proizvodnjom funkcionalnih ljudi. Elita nije grupa koja čuva položaje, već grupa koja ume da prepozna i integriše vrednost ispod sebe.
Engleski model nas uči surovoj lekciji da država koja ne ume da prepozna vrednost u realnom vremenu osuđena je na trajno zaostajanje. Tu nema zavere, nema „tuđeg uticaja“. Postoje samo različite logike ona koja nagrađuje inicijativu i druga koja je doživljava kao pretnju. Iz ovog primera može se izvući jasan algoritam da zasluga mora biti vezana za rezultat, ne za poziciju, da inicijativa mora biti prepoznata, ne sankcionisana, da hijerarhija mora služiti sistemu, ne sebi, da institucije moraju pamtiti dobre primere, a ne gurati ih pod tepih, da elite moraju biti prohodne, a ne kastinski zatvorene.
Bez ovoga nema dugoročne stabilnosti. Ima samo rotacije istih lica i istih izgovora. Onaj dečak nije promenio ishod utakmice zato što je bio genijalac, već zato što je bio proizvod ispravnog mentaliteta i ispravne kulture odgovornosti. Još važnije, sistem oko njega je znao šta da radi sa tim. Zato Englezi ne dominiraju zato što su „bolji ljudi“, već zato što su izgradili logike koje ne ubijaju koristan refleks. Oni istoriju ne čekaju, oni je organizuju! A mi ćemo, sve dok se plašimo inicijative više nego neuspeha, nastaviti da se čudimo kako su drugi uvek korak ispred nas.
Autor: Aleksandar Đurđev
