Zoran Đinđić, tadašnji predsednik Vlade Republike Srbije i jedna od najznačajnijih političkih ličnosti u periodu nakon demokratskih promena početkom XXI veka, tragično je izgubio život 12. marta 2003. godine, kada je na njega izvršen atentat ispred zgrade Vlade Srbije u Nemanjinoj ulici u Beogradu. Tog dana, u 12 časova i 25 minuta, dok je prilazio ulazu u zgradu Vlade, Đinđić je pogođen hicem iz snajperske puške. Uprkos brzoj reakciji obezbeđenja i hitnom prevozu u Urgentni centar, gde su lekari odmah započeli operaciju u pokušaju da mu spasu život, povrede su bile preteške, te je ubrzo nakon zahvata preminuo, ostavljajući iza sebe duboku prazninu u političkom i društvenom životu Srbije.
Danas se navršavaju 23 godine od tog tragičnog događaja koji je potresao čitavu zemlju i ostavio snažan trag u kolektivnom sećanju građana. Atentat na premijera predstavljao je jedan od najdramatičnijih trenutaka u savremenoj istoriji Srbije, a vest o njegovoj smrti izazvala je talas tuge, šoka i neverice širom zemlje.
Doktor Miljko Ristić izveo je operaciju, za koju je otkrio da mu je bila jedna od najtežih u karijeri.
- Tu operaciju 12. marta 2003, posle atentata, pamtiću dok sam živ. I dalje imam osećaj kao da se sve to juče desilo, kao da sam juče uzeo skalpel i počeo da pravim rez na grudima srpskog premijera Zorana Đinđića. Sve je bilo kao u filmu - rekao je doktor Miljko Ristić za Kurir.
Ristić kaže da i dalje ima osećaj kao da se sve to juče desilo.
- Čak su mi kristalno jasni i momenti pre nego što sam ušao u Urgentni centar posle poziva sekretarice tadašnjeg direktora Kliničkog centra Srbije Vojka Đukića da hitno dođem sa kardiohirurgije, zgrade koja se nalazi preko puta, gde sam pola sata pre toga završio operaciju nad jednim pacijentom.
Foto: Tanjug/RADE PRELIĆ
Ovim rečima Miljko Ristić, jedan od najboljih srpskih kardiohirurga, počinje priču o teškoj borbi za Đinđićev život, koja se, nažalost, završila tragično. Ristić je ujedno i čovek koji je tog dana u svojim rukama držao teško ranjeno srce premijera Đinđića.
- Sve je bilo kao u filmu. Izašao sam iz sale na svojoj klinici. Nije prošlo ni pola sata kad mi je zazvonio telefon. Bio je to poziv da hitno dođem u Urgentni. Da ne pitam ništa, samo da se pojavim. To se desilo oko 12.30 časova. Pitao sam u koju ambulantu da dođem, jer ih tamo ima mnogo, dobio sam odgovor: "Doktore, biće vam sve jasno kad se budete pojavili!" - priča Ristić za Kurir i dodaje da mu je, kad je stigao tamo, bilo jasno da je reč o nekoj javnoj ličnosti.
Kako navodi, kad je ušao u zgradu, rekli su mu da ide u ambulantu za reanimaciju, gde je još na vratima video da je na stolu Đinđić.
- Bio je jako bled. Vitalni znaci su bili loši. Pritisak, puls i disanje bili su ispod svih fizioloških granica. Nije bilo dileme da on mora istog časa u operacionu salu, da pokušamo da ga vratimo u život otvaranjem grudnog koša, masažom srca koja se primenjuje u takvim situacijama... Trčeći smo odvezli Đinđića u salu. Za nekoliko minuta već je bio na stolu. Svi smo bili tu od hirurške ekipe. Skalpel mi je bio u ruci. Počeo sam da pravim rez na njegovim grudima. Pri otvaranju grudnog koša naišli smo na enormnu količinu krvi koja se tu skupila. Uočili smo veliku ranu na desnoj strani srca, šest puta dva centimetra, i jednu manju na suprotnoj strani. Brzo smo ih zakrpili. Pokušali smo masažu, reanimaciju, ali to nije davalo nikakvog efekta. Isto je bilo sa nadoknadom krvi i ostalih tečnosti - priča Ristić.
Dodaje da je Đinđić tada dosta krvario.
- Nismo mogli da uočimo šta se dešava jer na telu nije bilo drugih vidljivih povreda osim ulazne i izlazne rane od metka. Odlučili smo da otvorimo trbuh. Istog momenta iz njega je izašla ogromna količina krvi. Izvor tolikog krvarenja bila je jetra. Raspala se u hiljade parčića! Dakle, radilo se o veoma razornom metku, koji je, osim što je direktno povredio srce, imao veoma veliki bočni pritisak na okolne organe, u ovom slučaju jetru. Bilo ju je nemoguće ušiti. Shvatili smo zašto reanimacija nije dala rezultate - otkriva Ristić i kaže:
- Nadoknada krvi i ostalih tečnosti i dalje nije davala rezultate jer su povrede jetre bile takve da sve što uđe u telo, odmah iscuri kroz taj razoreni organ. Nemoguća situacija. Cela operacija nije trajala duže od sata. U tom trenutku pacijentu je mogla da spase život trenutna transplantacija organa, što tada nismo imali. Proglasili smo smrt.
Ristić je tog dana bio poslednja osoba koja je u svojim rukama držala Đinđićevo srce.
- Držao sam premijerovo srce u rukama. Nije prvi put. Hiljade tuđih srca držao sam u svojim rukama. Ali teret u tom trenutku razmišljanja bio mi je koju metodu primeniti, koji hirurški pristup imati, koji instrument upotrebiti, koji konac... i kako će se završiti operacija na Đinđićevom srcu.
Autor: D.Bošković
