Ministarka Đurđević Stamenkovski u vaskršnjem intervjuu za Pink.rs: Kada me sin pita da li čuvarkuća čuva i njegovog batu – znam šta je suština praznika

Nedavno ste izjavili da vas praznici podsećaju i na neke ljude koji više nisu tu. Kako danas doživljavate Vaskrs?

Vaskrs je praznik radosti i nade, dokaz da život ima smisao. To je vreme koje nosi svetlost, okuplja porodicu i vraća nas suštini. Ali, kao i kod većine ljudi, i za mene su praznici dani kada se prirodno prepliću radost i tiha seta. Tada se prisećamo onih koji su ostavili pečat na naše živote, a koji danas nisu sa nama. Prethodnih godina izgubila sam oca i baku, očevu majku. Sve moje uspomene na proslavu Vaskrsa u detinjstvu vezane su za njih.

Ali verujem da Vaskrs upravo i nosi tu poruku, da ljubav ne nestaje, već se prenosi. I da smo dužni da ono što smo od njih dobili nastavimo da prenosimo dalje.

Koliko su vas porodični koreni i odrastanje oblikovali kao osobu i majku danas?

Odrasla sam u kući u kojoj su se vrata uvek držala otvorena. Kod nas su dolazili ljudi iz različitih društvenih slojeva, zanimanja, porekla, od onih čije su ruke bile pune radničkih i seljačkih žuljeva do onih koji su bili čuveni akademici, pisci, profesori i javni radnici. I od jednih i od drugih sam učila – o radu, dostojanstvu, znanju, ali i o životu. To je, zapravo, bilo najveće bogatstvo mog detinjstva.

Danas, kao majka dva dečaka, želim da i moja deca odrastaju u takvom duhu, da poštuju svakog čoveka i da razumeju da vrednost ne određuje titula, već karakter.

Da li postoji neka priča iz detinjstva koja najbolje opisuje vaš odnos prema praznicima?

Imala sam desetak godina, uveliko sam trenirala šah i bila sam veoma posvećena tome. Preda mnom je bilo državno prvenstvo, od koga se mnogo očekivalo, i od strane trenera i od mene same. Međutim, to takmičenje se održavalo za vreme Vaskrsa. Daleko od kuće. I ja sam donela odluku da ne idem. Ljubav prema šahu je ostala, ali sam tada osetila da postoje stvari koje su važnije od svakog uspeha, a to su porodica i vreme sa onima koje volim. Kada propustite takve trenutke oni se više nikada ne mogu vratiti.

U jednom intervjuu otkrili ste da je vaša baka imala veliki uticaj na vas. Šta ste od nje poneli za ceo život?

Moja baka je bila stub naše kuće. Skromna, a jaka. Njene lekcije nisu mogle da se nauče u školi. Kod nas se znalo za red, ali i za ljubav i poštovanje. Postojao je taj kult gosta – da niko ko uđe u našu kuću ne sme da ode gladan ili žedan. I kada smo imali, i kada nismo imali – delili smo. To nije bila stvar materijalnog, već vaspitanja i odnosa prema ljudima. To su vrednosti koje su duboko u meni i koje želim da prenesem svojoj deci.

Da li pamtite neke posebne praznike iz detinjstva?

Pamtim vreme kada su mnoge porodice iz Republike Srpske Krajine i Bosne i Hercegovine ostale bez svojih domova. Jedan deo njih je praznike provodio sa nama. Neke porodice su kod nas i boravile, pronašle privremeno utočište.To su slike koje se ne zaboravljaju. I upravo zbog toga za mene Vaskrs nije samo porodični praznik, već i praznik solidarnosti.

Kako danas izgleda Vaskrs u vašem domu?

Danas je sve podređeno deci. Strahinja i Vukašin su još mali, ali se trudimo da osete duh praznika. Šaramo jaja, lepimo sličice, ređamo ih u korpu, naravno, mnogo je više razbijenih jaja nego obično, ali nije suština u lepoj dekoraciji, već u njihovom učešću u svemu tome. Iako su dečaci, obožavaju da provode vreme u kuhinji. Sa njima razgovoram kao da su odrasli, pa se često i sama iznenadim nekim njihovim postupcima, pitanjima i odgovorima. Strahinja je tražio da mu objasnim čemu služi čuvarkuća, kada sam mu objasnila, pitao me je: “Hoće li čuvati onda i mog batu?”.

Da li stižete da sami pripremate prazničnu trpezu?

Volim da kuvam i mesim, mada nemam često mogućnosti zbog obaveza, ali za praznike se zaista potrudim da sve što se u našoj kući postavi na prazničnu trpezu, sama i pripremim. Za mene je trpeza više od hrane – to je mesto okupljanja. I mislim da je važno da deca prepoznaju da se praznik ne “naručuje”, već stvara.

Javnost vas je videla i u svakodnevnim situacijama, poput odlaska na pijacu. Koliko vam znače ti trenuci?

Pijaca je košnica života. Potpuno je drugačiji doživljaj od kupovine u marketima. Svaka tezga je autentična priča. Kao mlađa sam i sama prodavala naše jagode, kajsije i grožđe na pijaci. Nosim jako lepe uspomene na taj period. Mnogo je važno očuvati dodir sa ljudima, sa realnim situacijama i stvarnošću. Jedino tako možete ostati sa obe noge na zemlji.

Koliko je teško uskladiti privatni život i odgovornu funkciju, posebno u vreme praznika?

Nije uvek lako, odricanja su svakodnevnica. Ja sam na prvom mestu majka Strahinji i Vukašinu, ali sam preuzela odgovornost da pomognem da život sve naše dece bude bolji i bezbrižniji. Znam da će moji dečaci to razumeti kada odrastu, jer je najvažnije da shvate da svet ne počinje i ne završava se sa njima, i da uvek moramo brinuti i o drugima.

Šta za vas danas simbolizuje Vaskrs?

Bez Vaskrsa, kako kaže apostol Pavle, „prazna je vera naša“. To je pobeda života nad smrću, dobra nad zlom, i ispunjenje najdubljeg obećanja hrišćanske vere: večnog života. Za mene Vaskrs simbolizuje veru, ali ne samo u Boga, već i u ljude. Ne možemo istinski verovati u Boga, ako izgubimo veru u čoveka. Ljubav Božija se upravo i ogleda u tome što nas poziva da volimo jedni druge.

Ako volimo ljude – volimo i Boga. I obrnuto.

Nema veće ljubavi od one kada se žrtvuješ za bližnjeg i kada praštaš. To je suština Vaskrsa.

Šta želite da vaša deca ponesu iz tih prazničnih dana?

Želim da osete ljubav, pripadnost i sigurnost. I da znaju da ono što imaju nije nešto što se podrazumeva. Mnogo je dece bez roditelja, bez doma, bez zdravog odrastanja. Zato moramo u sebi nositi zahvalnost za ono što imamo. Ako to ponesu – poneli su sve.

Koju poruku biste uputili građanima Srbije povodom Vaskrsa?

Mislim da je više nego ikada važno da pokušamo da razumemo jedni druge, da se stavimo u tuđu poziciju, da obujemo tuđe cipele i sagledamo svet i iz ugla onog drugog.

Da sačuvamo veru – i u Boga i u ljude. Da ne zaboravimo jedni druge, da budemo spremni da pomognemo, da razumemo i da oprostimo. Jer društvo nije jako onda kada svako misli samo na sebe, već onda kada istinski nastojimo da razumemo jedni druge i brinemo jedni o drugima. Ne sudimo, praštajmo.

Autor: Pink.rs