Aleksandar Jerković, programski direktor OKO, objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti.
Zvuči apsurdno? Možda. Ali saslušajte do kraja, pa sami donesite zaključak.
U Srbiji danas i glasač vlasti, i glasač opozicije, i student, i penzioner, i preduzetnik, i običan čovek koji samo želi da završi jedan papir — svakodnevno udaraju u isti zid.U zid birokratije. U zid bahatih šalterskih službenika. U zid lokalnih moćnika. U zid sistema koji često ne vidi čoveka, nego predmet, broj, zahtev, fasciklu. I zato je portal „Kosibreti“ mnogo važniji nego što na prvi pogled izgleda.
Dragi studenti, ovo je trebalo da bude vaš predlog. Vaša tema. Vaše rešenje. Ovo je bila prilika da pokažete da nije tačno ono što vam ljudi sve češće govore: da hoćete vlast, ali nemate nijedno konkretno rešenje za običnog čoveka.
Ovo je bila prilika da vi predložite alat za pošteniju Srbiju. Da pokažete kako građanin može da se zaštiti od bahatosti sistema. Da kažete: evo, ovo je konkretan mehanizam, ovo je način da država postane odgovornija prema ljudima.Ali to se nije dogodilo.
Umesto toga, dobili smo paradoks savremene Srbije:
proevropsku opoziciju koja navija za izolaciju Srbije; borce za prava građana koji tim istim građanima blokiraju slobodu kretanja; i predsednika države Aleksandra Vučića, koji radi ono što bi u svakoj normalnoj zemlji prvo morala da radi opozicija — predlaže promene, otvara bolne teme i nudi konkretna rešenja.Znam šta će neki odmah reći: „Ma, to je samo marketinška fora.“Ali pogledajmo malo dublje.
Aleksandar Vučić vrlo dobro zna da probleme sa sistemom nemaju samo oni koji su protiv njega. Te probleme imaju i njegovi birači. I oni stoje pred istim šalterima. I oni čekaju istu administraciju. I njih nervira ista bahatost. I oni se suočavaju sa lokalnim moćnicima, sporim procedurama, nepristojnim službenicima i institucijama koje ponekad zaborave zbog koga postoje.
I Vučić vrlo dobro zna još jednu stvar: ako se ti problemi ne budu rešavali, ti ljudi sutra više neće biti ničiji sigurni birači.Zato ovo nije običan marketinški trik. Ovo je sigurnosni ventil da sistem ne bi pojeo samog sebe. Ovo je pokušaj da se sistem natera da radi. Da građanin dobije alat. Da se strah od lokalne bahatosti zameni mogućnošću da se nečije ime, ponašanje i odgovornost stave pred javnost.
Naravno, ne treba aplaudirati unapred. Ali ne treba ni pljuvati unapred.
Ono što treba da uradimo jeste da testiramo ovu priču. Da prijavimo problem. Da tražimo odgovor. Da pratimo šta će institucije uraditi. Da vidimo da li će sistem zaista reagovati ili će sve ostati na nivou dobre ideje.
Ako ne bude radilo — treba to reći jasno.
Ali ako bude radilo — onda to više nije marketing. Onda je to ozbiljna promena.
I zato je suština mnogo veća od jednog portala. Ovde se ne radi samo o jednom tehničkom rešenju. Radi se o tome ko danas u Srbiji zaista pokreće promene, a ko od promena pravi samo politički dekor.
Opozicija je godinama imala prostor da predloži konkretna rešenja za običnog čoveka. Da predloži mehanizme kontrole. Da predloži alate protiv birokratije. Da pokaže kako bi država mogla da bude pravednija, brža i bliža građanima.
Ali umesto rešenja, najčešće smo dobijali parole. Umesto institucionalne borbe, blokade. Umesto predloga, performanse. Umesto konkretne politike, stalnu proizvodnju krize.
I zato danas dolazimo do zaključka koji mnogima zvuči neprijatno, ali ga je sve teže osporiti: Aleksandar Vučić je, iako je predsednik države, u ovom trenutku postao nosilac promena koje je opozicija morala da predloži, ali nije.
Zato sam na početku i rekao: zvuči apsurdno, ali je tačno.
U Srbiji je predsednik preuzeo ulogu konstruktivne opozicije sistemu — jer oni koji sebe nazivaju opozicijom više nemaju hrabrosti, znanja ili volje da ponude konkretno rešenje za građane.
A građanima više nisu dovoljne parole.
Građanima treba sistem koji radi.
Autor: Pink.rs
