Pogledala sam snimak u kome čovek srednjih godina, u svojoj kuhinji, drži nož i objašnjava pred kamerom kako će predsedniku Srbije odseći glavu. Prva pomisao mi nije bila politička. Pitala sam se kako je neko došao dovde.
U tom snimku nisam videla politički program, niti ideju koja nešto gradi. Videla sam čoveka koji je došao do opasne tačke u kojoj mu se čini da je odsecanje nečije glave odgovor i rešenje za bilo šta. Kada se nekome mesecima ponavlja da s druge strane nije protivnik nego neprijatelj i nečovek, da to nije sagovornik nego izdajnik, onda postoji opasnost da reči prestanu da budu samo reči. Da neko počne da ih pretvara u delo.
Ne tražim od bilo koga da ćuti. Tražim samo da svako od nas, pre nego što pusti neku reč u javnost, razmisli o njenoj težini i o tome ko će je čuti. To nije cenzura, nego je osnovna odgovornost u društvu.
I još nešto, sasvim lično. Znam kako je kada ukućani pročitaju šta vam neko želi. Ne želim to nikome - ni ljudima sa kojima se ne slažem, a pogotovo ne njihovoj deci.
Hajde da se vratimo onome što ljudi očekuju od politike. Odgovorima, idejama i rešenjima. Građani su umorni od neprestanog bavljenja privatnim životima, porodičnim vezama i ličnim diskreditacijama političkih protivnika. Krajnje je vreme da se politička rasprava vrati onome što je njena suština, programima, idejama i konkretnim rešenjima za probleme sa kojima se Srbija svakodnevno suočava.
Autor: D.S.
