Odgovor 'prijatelju studenata', Gospodinu SI, na sraman tekst u DANAS-u o vređanju Srba iz Hrvatske i Oluji

Prijatelju studenata, univerzitetski profesore i stručnjače za tranzicionu pravdu, Vas ću u ovom tekstu zvati Gospodin SI i odmah na početku ću reći i ZAŠTO.

Ako su Vam namere prema studentima i Srbiji dobre, onda ne biste trebali da krijete svoj identitet. Međutim, možda ga krijete jer jedna reč u Vašem tekstu navodi na to ko ste i kakve su Vam namere: Ta reč se krije u vašoj sledećoj rečenici:

Ušli smo u sredinu leta, izbora nema na vidiku, pa je ovo period kada su oni koji si to mogu priuštiti idu negde na more.

Ta je reč – SI. Zato vas zovem Gospodin SI. Trag vašeg identiteta se polako otkriva. Ovo nije napisano, posebno ne od strane univerzitetskog profesora, u duhu savremenog srpskog jezika (te nije ni obeležje srpskog jezičkog standarda). Univerzitetski profesor iz Srbije ovu rečenicu bi napisao: koji sebi to mogu priuštiti. Kada napišete, univerzitetski profesore, deo rečenice: oni koji SI to mogu priuštiti – vi nas vodite gramatici hrvatskog jezika, koja kaže da oblici dativa povratne zamenice „sebe/se” glase sebi/SI. Ovaj oblik se, za razliku od hrvatskog standardnog jezika, ne upotrebljava u standardnom srpskom jeziku niti se javlja u gramatikama savremenog srpskog jezika.

Jednom ovom rečju, pažljivo čitanim „nepismenim” okom potomka Srba, koje ste vređali u svom tekstu u DANAS-u, otkrili smo da ste, moguće, hrvatske nacionalnosti. Odmah da kažem da protiv toga nemam ništa. Pravo je svakog čoveka da se izjašnjava kako želi, a u Srbiji, kao najviše multikulturalnoj i najmanje etnički čistoj državi nakon raspada Jugoslavije, ta je sloboda potpuno poštovana i ja se zalažem za nju. Vi imate pravo na svoje političke stavove, čak i kada izvrćete istorijske stvari i falsifikujete.

Gornja činjenica ukazuje na vaše uzroke i namere. Druga opcija je da ste Srbin iz Hrvatske (Krajine), pa koristite reč SI. Ako je ova opcija tačna, onda je užasno da možete napisati onakav propagandni i uvredljiv pamflet.

Na kraju, lektori u Danasu, ako uopšte postoje, očigledno ne poznajući razliku između srpske i hrvatske gramatike i duha ova dva jezika, nisu Vam dobro redigovali ovu rečenicu i jednom rečju otkrili kom, verovatno, nacionalnom okviru pripadate i sa kakvog nastupate.

Neobrazovana krajiška populacija

Ovako ste opisali Srbe iz Hrvatske (Krajine) koji su proterani u Oluji. Gospodine SI, o Vašoj pismenosti govori sve prethodno što sam izneo, ali i o lektorima u redakciji Danasa, koji su „prevodili” i loše prepravili Vaš tekst. Moralna pozicija koju ste sami sebi postavili i pijedestal navodne obrazovanosti na koji ste se postavili, pao je vašim neveštim „sakrivanjem” i otkrivanjem Vašeg načina izražavanja.

Nešto lično

Gospodine SI, iz Vašeg teksta se može shvatiti da su Srbi manipulacijama iz Beograda od strane Slobodana Miloševića i zbog neosnovanog straha od ponavljanja događaja iz NDH, zajedno sa Miloševićem, krivci za izazivanje rata zbog osnivanja RSK.

Biću prvo ličan, a onda ću preći na neke činjenice koje ne znate ili sakrivate ako znate.

Godine 1961. moj otac, koji je poreklom iz Dalmacije, igrao je fudbal sa svojim drugovima i jedan dečak hrvatske nacionalnosti iz džepa je izvadio iglu i mahao mu njome ispred oka govoreći kako mu je otac bio u ustašama u Jasenovcu, sa ciljem da mu iskopa oko. Ovu priču sam slušao od ljudi koji su tog dana igrali fudbal. Otac ju je krio od mene.

Jednom srpskom dečaku grupa dečaka hrvatske nacionalnosti nožem je isekla vrat ispred naše tadašnje kuće u Zagrebu. To je bilo 1989. godine, dve godine pre „balvan revolucije”. Noću su u našoj i sporednim ulicama u Zagrebu, gde su živeli Srbi, 1988–1989. spuštane roletne na kućama, a kuće su gađane kamenjem od strane dece hrvatske nacionalnosti. Ne krivim tu decu, tako su vaspitavana – kao onaj dečak sa fudbala. Često se dešavalo da nekoliko auta dođe ispred srpskih kuća noću i dugo vremena trube.

Ove priče su naširoko prepričavane u široj porodici i među prijateljima o tome u kakvoj su atmosferi Srbi živeli mnogo pre „balvan revolucije” – vašeg uzroka rata u Hrvatskoj. Kada je jedan hrvatski komšija, videći me kako puzim po podu kao beba, postavio pitanje kako da me zakolje, moji su znali da je vrag pokucao na vrata i prebacili su me u Srbiju.
Nije Srbima bio potreban Beograd da osete i shvate šta se dešava osim onima koji su i dalje živeli u zabludama bratstva i jedinstva,

Da li su Srbi manipulisani iz Beograda ili su sami videli šta se sprema?

Da se nadovežem na ovo lično, citiraću nešto konkretno – Suzan Vudvord iz knjige „Balkanska tragedija”:

„Hrvatska vlada je vrlo malo učinila da zaštiti svoje građane od antisrpskog terora u leto 1989. godine. Tada su hrvatski ekstremisti razbijali srpske izloge, palili srpske kuće i hapsili potencijalne srpske lidere. U mnogim delovima Hrvatske, Srbi su zbog svoje nacionalne pripadnosti gubili posao. Ova se diskriminacija produžila u sledećim godinama”.

Da Vas podsetim, Gospodine SI, da se u proleće 1991, par meseci pre „balvan revolucije” u Zadru desila klasična „Kristalna noć” (slična se desila 1903. godine), kada je grupa ekstremista uništila preko 100 srpskih radnji. To možda Srbe nije podsetilo na ono što su nacisti uradili 1938. sa jevrejskim radnjama, ali jeste na aveti Jasenovca. Zadar nije bio izuzetak.

Stipe Šuvar piše kako je teror nad Srbima počeo mnogo pre dolaska Tuđmana na vlast, „balvan revolucije” i otvorenog početka oružanih sukoba. I ne samo on nego i mnogi drugi. Srbi su otpuštani sa poslova, proganjani, kuće su im dizane u vazduh, lokali, auta. Ljudi su noću nestajali bez traga. Sve to pre „balvan revolucije”.

Šta je stvaralo strah kod Srba i podsećanje na NDH?

Neću u ovom delu detaljno citirati sve, blago rečeno kontroverzne, stavove Franje Tuđmana iz njegovih knjiga, jer to zahteva duži tekst, ali ćemo letimično preći neke osnovne stvari da biste razumeli, a verujem da kao stručnjak za tranzicionu pravdu, Gospodine SI, to i znate. Najava dolaska Tuđmana na vlast praćena povratkom ustaške koreografije, diskriminatornih zakona, ustaških emigranata i narativa o nastavku i završetku 1941. godine – bila je uzrok straha Srba da se ponovo pokreću aveti Jasenovca. Hrvatska je i pre zvaničnog dolaska Tuđmana na vlast bila ispunjena ovim „duhom”.

U svojim knjigama „Bespuća povijesne zbilje”, „Rat protiv rata” i drugima, Tuđman negira Jasenovac i Holokaust nad Jevrejima. Jasenovac je „radni logor” u kojem su u „jednakom broju ubijani Srbi i Hrvati”. Hitlerovi generali su u izveštajima govorili o Jasenovcu, šta je tamo rečeno na konferenciji na Jalti i šta je sam Maks Luburić rekao 1942. u Jasenovcu jednom prilikom: „Ovde smo pobili više Srba nego Osmansko carstvo za 500 godina”. Ljubo Miloš, na suđenju u Zagrebu, izjavio je da je ČETIRI meseca njegovog komandovanja 1942. godine u logoru ubijeno 30.000 ljudi.

Pravdajući genocid nad Srbima u NDH, Tuđman se poziva na Sveto pismo i Mojsija – citira njegov stav da su neprijatelji izabranog naroda i neprijatelji Boga. Tuđman se poziva na Jahvea: „Trećinu spali posred groba ognjem… trećinu uzmi i sasjeci mačem oko grada; trećinu baci u vjetar”. Ilustrativan je i inspirativan ovaj deo s obzirom na to da je ovaj citat Mile Budak, ministar u NDH, istorijski materijalizovao u „Trećinu Srba pokatoličiti, trećinu proterati, a trećinu pobiti”. Tuđman pokazuje da Hrvati nisu ništa novo uradili Srbima u NDH, a što se ne dešava vekovima u ljudskoj istoriji. Genocid je – normalna stvar. Primer Jevreja mu služi, jer su razapeli Hrista, da pokaže da su Srbi sami krivi za genocid jer smetaju Hrvatima; po Starčeviću – pasmina koju treba istrebiti.

Tuđman, pravdajući genocid nad Srbima u NDH i Jevrejima u Holokaustu, piše: „Genocidno nasilje je prirodna ljudska pojava… Ono se ne samo dopušta, već i preporuča, čak i nalaže riječju svemogućega Jahvea…”. On na kraju kaže da jedan narod prestaje biti genocidnim kada nestane potreba za genocidom nad narodom koji smeta. Parafraziram.

Nepotrebno je dalje širiti tekst citatima iz Tuđmanovih knjiga, možete ih sami čitati, ali je dobro napomenuti da je Tuđman pisao predgovor za dela Ante Starčevića, u kojem ga naziva „ideologom modernog hrvatskog nacionalnog programa o stvaranju samostalne hrvatske države”, a Starčević je čovek koji je u svojoj knjizi – „Ime Serb” – nazvao Srbe „vašima”, „robovima”, „gubom”, „pasminom”.

Slika Ante Starčevića je bila iza leđa Ante Pavelića u njegovom kabinetu, okačena o zid. Pavelić je svoju politiku prema Srbima zasnivao na idejama Starčevića, veličao ga u svojim knjigama. Pavelića je Tuđman zvao „oklevetanim”, a za NDH je rekao u svom govoru na osnivanju HDZ-a, 24. februara 1990. godine (18 meseci pre „balvan revolucije”) da je ona „bila izraz povijesnih težnji hrvatskoga naroda”. Istog tog meseca – februara – on tvrdi da se Srbi moraju zvati „pravoslavnim Hrvatima”, da „pravoslavne Srbe” treba zabraniti i osnovati Hrvatsku pravoslavnu crkvu. Sa dolaskom Tuđmana na vlast, u maju 1990. godine (dva meseca pre „balvan revolucije”), počinju se štampati Pavelićevi govori i knjige.

Hudelist je najveći Tuđmanov biograf. On kaže da je Tuđman preuzeo ideje fratra Mandića i Maksa Luburića. Jedna od ideja je da Srbi i Hrvati ne mogu živeti u istoj državi. Druga je ideja o stvaranju „čistih narodnih teritorija”. Viktor Novak u knjizi „Magnum Krimen” citira Mladena Lorkovića, ministra vanjskih poslova NDH, u leto 1942: „Hrvatska država ne može postojati ako u njoj živi 1.800.000 Srba”. Svi hrvatski ideolozi su listom zastupali ovu tezu.

Tuđman 12. aprila 1992. godine na trgu Bana Jelačića u Zagrebu priznaje ko je počinio zločin protiv mira: „Rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije željela. Ali mi smo procenili da samo ratom možemo izboriti samostalnost Hrvatske. Zbog toga smo vodili političke razgovore, a iza tih pregovora formirali oružane postrojbe. Znači, rat se mogao izbeći samo da smo mi odustali od naših ciljeva – samostalne hrvatske države”.
Tuđman piše u svojim knjigama kako je Knin bio ČIST grad u vreme kralja Zvonimira. Godine 1996. on izjavljuje: „Vratili smo Zvonimirov grad u krilo Majke Domovine i to onakav ČIST kakav je bio u Zvonimirovo doba”. Pre toga, na Brionima, pred Oluju, Tuđman je dao naredbu: „Da Srbi NESTANU”.

Tuđman je od 1987. do 1990. godine više puta odlazio u Kanadu među ustašku emigraciju, gde je dobio podršku i razradio plan zasnovan na ovim idejama: plan za rat, nezavisnost Hrvatske i rešavanje problema srpskog pitanja u Hrvatskoj. Tokom 1988. ove planove je dogovarao sa Nemačkom tokom svojih poseta ovoj zemlji.

Jedan hrvatski slikar, prijatelj Franje Tuđmana, u intervjuu za Globus posvedočio je da mu je Tuđman, tokom posete u njegovom kabinetu početkom 1991. godine, rekao da će „završiti Pavelićev posao”.

Konkretno – da li je „balvan revolucija” uzrok rata u Hrvatskoj?
Prethodni deo je imao cilj da pokaže da su Srbi imali velikog razloga da se plaše čoveka koji je najavljivao nastavak „povijesnih težnji” za nezavisnošću Hrvatske u čijem su „povijesnom toku” u centru – NDH, oklevetani Pavelić i Jasenovac, a ideje o hrvatskoj samostalnosti građene na Starčeviću, Mandiću, Luburiću.

U avgustu 1989. Sabor donosi zakon o jeziku, u kojem se srpski jezik kao jezik srpskog naroda, po ustavu konstitutivnog sa Hrvatima, ne pominje. Hrvatski jezik počinje da menja srpskohrvatski ili hrvatskosrpski i ti termini počinju da se zabranjuju u javnoj upotrebi. U službenim prepiskama i medijima je zabranjeno ćiriličko pismo, koje je, podsetimo, Sabor još krajem 19. veka usvojio za ravnopravno sa latinicom, a zatim je Pavelić privremeno ukinuo ćirilicu, da bi to ponovio Tuđman u demokratskom maniru.

Možda Vam, Gospodine SI, duh Vašeg podneblja izražen oblikom „SI” ne dozvoljava da ovo vidite. Donet je zakon o budžetu kojim je prestalo finansiranje srpskih škola. One su ukinute. Izučavanje srpske istorije, pesnika, pisaca bilo je zabranjeno u školskim programima.

U Hrvatsku su se počele vraćati ustaše iz emigracije, a neki od njih su od strane Tuđmana postavljani za ambasadora (jedan je bio komandant masovnih pokolja nad Srbima u Dubrovniku tokom NDH) i zauzimali su visoka mesta u novoj vlasti. Srbi su otpuštani sa poslova u javnoj službi ili su bili primorani da potpišu „listu lojalnosti” novoj Tuđmanovoj vlasti. Da li ste znali to, Gospodine SI?

Predsedništvo Hrvatske je 20. juna 1990. uklonilo reč „socijalistička” u nazivu države i umesto petokrake na zastavi vraća šahovnicu. (Ovo je, Gospodine Si, pretpostavljam, ona pobeda nad nacionalizmom o kojoj govorite). I to vraćanje šahovnice je direktno Srbe podsetilo na NDH. Na sve ovo Srbi 27. juna osnivaju Zajednicu nekoliko srpskih opština sa ciljem da sačuvaju kulturnu autonomiju (jezik, škole, pismo…), koju im je nova vlast počela oduzimati.

Ustav Hrvatske je omogućavao stvaranje zajednica. Srbi nisu želeli da se odvajaju od Hrvatske, iako je ustav SFRJ garantovao pravo naroda na samoopredeljenje, a ne republika, a to znači, Gospodine SI, ako Hrvati žele da se odvoje od Jugoslavije, i Srbi imaju jednako pravo da se odvoje od Hrvata i ostanu u Jugoslaviji.

Osnovni razlog rata u Hrvatskoj je namera da se Srbi izbace iz ustava kao konstitutivan narod i pretvore u nacionalnu manjinu. I pre dolaska Tuđmana na vlast najavljivalo se da će Srbi biti izbačeni iz ustava socijalističke Hrvatske kao „konstitutivan narod”.

Po ustavu socijalističke Hrvatske, hrvatski i srpski narod su izjednačeni. Pored njih postojale su – narodnosti. U maju 1990, nakon dolaska Tuđmana na čelo Hrvatske, srpski poslanici u Saboru postavljaju poslanička pitanja zašto se u javnom, političkom govoru hrvatskih političara i političkih predstavnika, više o Srbima ne govori kao „konstitutivnom narodu”. Tuđmanova vlast nastavlja sa pripremom novog ustava kojim se Srbi potpuno izbacuju iz njega i pretvaraju u nacionalnu manjinu.

Srbi na te najave reaguju u julu Deklaracijom o autonomiji srpskog naroda u kojoj traže: upotrebu ćirilice, vraćanje srpskih škola i srpskih školskih programa, kulturne i političke institucije, štampu, radio i televiziju. Pošto je to potpuno ignorisano, Srbi u avgustu odlučuju da organizuju referendum o autonomiji i jasno daju do znanja da ako Hrvatska ostaje u Jugoslaviji i Srbi ostaju u Hrvatskoj sa svojom autonomijom, a ako Hrvatska izlazi iz Jugoslavije, Srbi žele da ostanu u Jugoslaviji.

Tuđman preti zabranom referenduma i šalje svoju policiju koja napada stanicu policije u Benkovcu. Na ove napade novoosnovane Tuđmanove policije Srbi reaguju podizanjem balvana i stavljanja punktova u naseljima. Srbi su hteli da zaštite svoja prava zagrantovana i ustavom SFRJ i ustavom SOCIJALISTIČKE Hrvatske. Tako se desila „balvan revolucija”, Gospodine SI. U 10 opština su hrvatske vlasti uspele sprečiti referendum, ali je ipak za srpsku autonomiju glasalo čak 756.549 građana srpske nacionalnosti. Zar to nije demokratija?

Pošto Tuđman nije odustajao od donošenja novog ustava i izbacivanja Srba iz njega, zakazana je sednica Sabora, na kojem je ustav donet 22. decembra 1990. Srbi su preko noći pretvoreni u nacionalnu manjinu. Kao reakcija na najavu usvajanja ustava, dan pre Srbi osnivaju SAO Krajina i usvajaju Statut, koji kaže: „Srpska Autonomna Oblast Krajina oblik je teritorijalne autonomije u sastavu Republike Hrvatske… u okviru Federativne Jugoslavije”.

Dakle, nije, kako kažete u svom pamfletu, do „otcepljivanja krajiške paradržave” došlo jer su Srbi hteli Veliku Srbiju, nego zato što je Hrvatska proglasila nezavisnost, a Srbi su imali pravo na samoopredeljenje po ustavu SFRJ. Uostalom, da ste pratili suđenje Slobodanu Miloševiću, mogli ste da zapazite onaj deo kada je tužilac Najs morao da prizna da se Milošević nije zalagao za Veliku Srbiju. To je bila politika samo Vojislava Šešelja.

Kao što vidimo, Srbi su, pored svih svojih mana, koje imaju svi narodi, sve radili da dođu do kompromisa, želeli da ostanu u Hrvatskoj, da dobiju kulturnu autonomiju i svaka njihova akcija je bila reakcija na ukidanje njihovih prava kontinuirano u celokupnom toku uzdizanja Tuđmana do prvog čoveka Hrvatske, što je započeto 1987. godine.

Da bi ta namera imala pokriće na terenu, kako, između ostalih, svedoče Hudelist i Šuvar, cilj je bio da se Srbi sa 12,2% udela u ukupnom stanovništvu smanje na ispod 5% kako bi se moglo opravdati da su nacionalna manjina. O ratu u Hrvatskoj se često citira Tuđman da Srba više ne sme biti više od 3–5 procenata. To je uzrok rata u Hrvatskoj, Gospodine SI: u „povijesnim težnjama” za nezavisnošću i od Srba etnički čistom Hrvatskom. U novom ustavu donesenom u decembru 1990. stoji da se on, između ostalog, zasniva na „uspostavi temelja državne suverenosti u razdoblju Drugoga svjetskoga rata”.

Oluja je bila završni čin „povijesne težnje” od 1941. i namere da „Srbi nestanu”.

Šarinić, Tuđmanov savetnik, slavodobitno, godinama posle Oluje, priznaje: „Da su Srbi prihvatili plan Z-4, mi bismo ga morali odbiti”.

Jednostavno – nisu hteli Srbe u Hrvatskoj.

Milošević kao uzrok svega

Samo par činjenica:

O ratu u Sloveniji je odlučivao Ante Marković, nije mogao Slobodan Milošević.

Kada govorimo o ratu u Bosni, važno ja navesti kakvim se idejama vodio Alija Izetbegović, kojem je Milošević ponudio, kako bi sačuvao mir, da bude prvi predsednik „krnje” Jugoslavije.

U Islamskoj deklaraciji Alija je pisao da „nema mira između islama i neislamskih institucija” i da je potrebno izvršiti „preotimanje vlasti” onog trenutka kada „islamski pokret postane brojčano veći”. Dalje kaže: „islam jasno isključuje pravo i mogućnost praktične primjene strane ideologije na svojoj teritoriji. Nema, dakle, principa sekularne vlasti”. Dakle, kao što vidite, Gospodine SI, Izetbegović je bio islamski fundamentalista i ideju BiH je zasnivao na islamskom fundamentalizmu.

U skladu sa ovim idejama, on 27. februara izjavljuje: „Ja bih žrtvovao mir za suverenu Bosnu, ali za mir u BiH ja ne bih žrtvovao suverenitet”. Zato on odbacuje Kutiljerov plan koji je u BiH mogao sprečiti rat. Američki ambasador Voren Cimerman u svojoj knjizi priznaje da je pre ovog plana pitao Izetbegovića zašto potpisuje to kada može dobiti celu Bosnu. Put ka ratu je bio otvoren.

Jasno je da geopolitičke okolnosti devedesetih nišu išle na ruku srpskom narodu, da smo i sami imali mnogo grešaka, ali je još jasnije da Vaš propagandni pamflet, Gopodine SI, sadrži sve elemente propagande iz devedesetih godina po kojoj su za sva zla na Balkanu krivi samo Srbi. Možda je suština u rečima profesorka Dubravke Stojanović da je iz srpskog naroda potrebno izbaciti “jasenovački mopopol na žrtvu”. Čitaj: postići cilj da su tu “jednako stradali Hrvati i Srbi”.

Umesto zaključka

Interesantno je da u jednom delu svog propagandnog pamfleta kažete da je Srbima „bilo pametnije da beže nego da čekaju neprijateljsku vojsku” – ovo podseća na Tuđmanovo pravdanje genocida; ovim rečima priznajete nameru zločina da „Srbi nestanu”, ali je ne osuđujete. Pravdate Oluju kao Tuđman genocid u NDH. Za Vas je sve to, kako pišete – „nacionalistička propaganda” Beograda. I umesto da, kako sugerišete studentima, objasnite UZROKE Oluje (kada biste ih znali ili hteli, jer Vam ona reč „SI” ne dozvoljava), vi se bavite jeftinom pamfletskom propagandom.

Preporuka: neka Vam sledeći tekst bude o tome da objasnite studentima zašto se krijete i koje namere se kriju iz one reči „SI”.

Sram vas bilo, Gospodine SI.

Autor: Nenad Uzelac