5. OKTOBAR, 26 GODINA KASNIJE: Da li nam se ista politička priča ponovo prodaje kao nešto novo?

Pre 26 godina deo građana Srbije je izašao na ulice sa ogromnim očekivanjima. Obećavana je drugačija država, uređen sistem, bolji život i raskid sa praksama koje su obeležile devedesete godine.

Peti oktobar 2000. za veliki broj ljudi zato nije bio samo promena vlasti. Bio je obećanje.

Danas, više od četvrt veka kasnije, legitimno je postaviti pitanje: koliko je od tog obećanja zaista ostvareno do 2012. godine, kada počinje period vlasti SNS-a i Aleksandra Vučića, a koliko je ogromna energija građana od 5. oktobra 2000. do 2012. godine potrošena u političkim obračunima, neuspelim reformama i tranziciji čiju su cenu mnogi skupo platili?

Upravo 2012. predstavlja jednu od velikih političkih i ekonomskih prekretnica u savremenoj Srbiji. Aleksandar Vučić tada ulazi u izvršnu vlast, 2014. postaje predsednik Vlade, a od 2017. predsednik Srbije.

Period od 2012. do danas njegovi politički protivnici i pristalice ocenjuju potpuno različito, ali brojni ekonomski pokazatelji pokazuju veliku promenu u odnosu na početak tog perioda.

Prosečna neto zarada u Srbiji 2012. iznosila je 41.377 dinara, dok je u julu 2026. dostigla 121.346 dinara.

Istovremeno, Srbija je 2012. imala stopu nezaposlenosti veću od 20 odsto, dok je prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u 2025. ona iznosila svega 8,7 odsto.

Promenjena je i ukupna veličina ekonomije. Prema podacima Svetske banke, bruto domaći proizvod Srbije je do 2025. dostigao gotovo 100 milijardi dolara.

Na to treba dodati stotine kilometara novih auto-puteva i brzih saobraćajnica, obnovljene i izgrađene železničke pravce, nove bolnice i kliničke centre, industrijske pogone i investicije koje su promenile izgled velikog broja gradova i opština…

Zbog svega toga, zagovornici politike Aleksandra Vučića period od 2012. do 2026. opisuju kao vreme najvećeg infrastrukturnog i ekonomskog zamaha Srbije u više decenija. Pa možemo slobodno reći da je urađeno više nego za vreme Tita, Miloševića i DOS-a zajedno.

Može se raspravljati o svakoj vlasti, njenim greškama i političkim odlukama, ali poređenje Srbije od 2000. do 2012. i Srbije 2026. više se ne može voditi samo na nivou slogana. Postoje merljivi podaci o platama, zaposlenosti, ekonomiji i izgrađenoj infrastrukturi.

I upravo tu nastaje važna razlika u odnosu na period posle 5. oktobra.

Građani su 2000. dobili ogromna obećanja. Usledila je tranzicija, zatvaranje brojnih fabrika, otkazi, kontroverzne privatizacije, politički sukobi i postepeno gašenje velikog dela početnog optimizma.

Čak su i pojedini akteri i pristalice petooktobarskih promena kasnije priznavali da očekivanja nisu ostvarena. Još povodom desetogodišnjice beleži se ocena nekadašnjih lidera DOS-a da je moglo biti urađeno mnogo više i da obećanja građanima nisu ispunjena.

Od laži do dubokog razočarenja

To ne znači da se 5. oktobar može svesti na jednu rečenicu, ali upravo ono što je usledilo ostavilo je duboko razočaranje kod dela građana.

Mnogi su očekivali uređenu i bogatiju državu gotovo preko noći. Umesto toga, Srbija je prolazila kroz bolan period, privatizaciju, gašenje velikih industrijskih sistema i stalne političke potrese, uz ekonomski slom i divljanje dinara, a ne treba zaboraviti i porast kriminala, korupcije i ubistava. Tada je i ubijen premijer Srbije Zoran Đinđić.

Zato je 2012. za pristalice tadašnje promene vlasti predstavljala početak sasvim drugačijeg modela – države koja ponovo investira u puteve, železnicu, bolnice, industrijske zone i velike nacionalne projekte, uz dostojanstven život svim građanima.

Teško je osporiti da je Srbija od 2012. do 2026. prošla kroz jednu od najvećih infrastrukturnih transformacija u svojoj novijoj istoriji.

Tvrdnja da je u tom periodu „urađeno više nego u vreme Tita, Miloševića i vlasti od 2000. do 2012. zajedno“ jeste politička ocena, ali i statistički merljiva kategorija. Upravo obim izgradnje i ekonomskih promena jeste razlog zbog kojeg se takvo poređenje često koristi.

Novi ljudi ili novi naziv za staru političku borbu?

Pred izbore 25. oktobra na glasačkom listiću nalaziće se tzv. Studentska lista.

Njena glavna poruka je poruka nekog novog početka – distanciranje od postojećih stranaka i predstavljanje ljudi koji do sada najvećim delom „nisu“ bili u prvim redovima stranačke politike.

Međutim, nije baš tako. Jer na listi ima ljudi iz bivšeg DOS-a, a paralelno sa tim, iza liste otvoreno staje značajan deo postojeće opozicione političke scene.

Npr. Demokratska stranka saopštila je da neće kandidovati sopstvenu listu i da podržava Studentsku listu. U tome nema ničega tajnog niti nedozvoljenog: svaka politička organizacija ima pravo da podrži kandidaturu koju želi.

Ali to istovremeno otvara legitimno pitanje za birače. Ako je ovo potpuno nova politička ponuda, kakva će biti uloga starih stranaka koje joj danas pružaju podršku? U tome se može pronaći i jedna istorijska paralela sa 2000. godinom.

I DOS je počeo kao zajednički front

Demokratska opozicija Srbije 2000. nije bila jedna homogena politička organizacija. Bila je širok savez veoma različitih stranaka i ljudi koje je pre svega povezivao zajednički cilj – smena tadašnje vlasti.

Kada je glavni politički program prvenstveno definisan odgovorom na pitanje „protiv koga smo“, mnogo je teže odgovoriti na važnije pitanje: „Za šta smo i šta ćemo raditi dan posle pobede?“

DOS se nakon pobede suočio upravo sa tim. Razlike koje su tokom borbe protiv Miloševića bile potisnute vrlo brzo su izbile na površinu. Koalicija se raspala, počeli su sukobi, a veliko jedinstvo iz oktobra 2000. nije pretvoreno u jednako snažno jedinstvo oko načina na koji država treba da izgleda.

Zato bi iskustvo 5. oktobra danas trebalo da bude upozorenje svakome.

U politici se često menja ambalaža.

Imena pokreta postaju nova, slogani moderniji, a ljudi na prvim mestima izbornih lista ne moraju biti poznata stranačka lica.

Ali prava promena se ne meri nazivom liste. Meri se odgovorima na konkretna pitanja. Ko će voditi državu? Ko će biti premijer? Kakav je ekonomski program? Šta je politika prema Kosovu i Metohiji? Kakav je odnos prema Republici Srpskoj? Kako će izgledati poreska politika? Šta će biti sa subvencijama, penzijama i platama? Ko će upravljati energetikom? Kakav je spoljnopolitički kurs Srbije?

I možda najvažnije: Ko snosi političku odgovornost ako obećanja ne budu ispunjena?

Srbija već jednomnije nije dovoljno pitala šta dolazi posle

Najvažnija lekcija 5. oktobra možda zato nije samo u tome ko je tada pobedio, a ko izgubio.

Lekcija je u tome koliko velika očekivanja mogu biti skupa kada građani ne dobiju dovoljno jasan odgovor šta sledi dan posle političke promene.

Od 2000. do 2012. Srbija je prošla kroz period u kojem su mnoge „nade“ iz oktobra 2000. ostale neispunjene. Od 2012. počinje potpuno druga politička etapa, u kojoj su zabeleženi veliki infrastrukturni projekti, rast plata, pad nezaposlenosti i značajno povećanje nominalne veličine ekonomije.

Zato danas, više nego 2000, građani imaju pravo da od svakoga ko traži njihovo poverenje zahtevaju precizne odgovore.

Novo ime nije automatski nova politika. „Nova lica“ nisu automatski novi sistem.

A podrška starih političkih struktura novom projektu nije dokaz bilo kakve skrivene namere – ali jeste legitiman razlog da se postavi pitanje kakva će njihova uloga biti sutra.

Dvadeset šest godina posle 5. oktobra, jedno pitanje zato ostaje važnije od svih slogana: Šta tačno dolazi dan posle?

Autor: Predrag Jeremić