Predsednica Srpske stranke Zavetnici Milica Đurđević Stamenkovski oglasila se na godišnjicu 5. oktobra autorskim tekstom koji prenosimo u celosti:
Nisam istinski savremenik 5. oktobra — tog dana bila sam dete. Ali jesam savremenik njegovih posledica. Pripadam generaciji koja nije rušila Miloševića, iako verujem da u tome ne bih učestvovala ni da sam tada bila starija. Moji vršnjaci nisu jurišali na Skupštinu i nisu slavili slobodu uz stihove Balaševića. Pa ipak, odrastala sam u Srbiji koja je posle tog 5. oktobra 2000. stvarana.
Gledala sam kako nam u bescenje rasprodaju državu, kako se gase fabrike i porodice ostaju bez hleba. Gledala sam kako se sa srpskog nacionalnog stabla otkida Crna Gora, kako 2004. na Kosovu i Metohiji gore srpske kuće i svetinje, kako se tope srpski tenkovi i kako se, korak po korak, menja ne samo moja država nego i svest mog naroda.
Odrastala sam slušajući da sve to ima svoju cenu, ali i cilj, da moramo da izdržimo još malo i da se „najveće žabe gutaju prve“. Pričali su nam da ćemo najzad postati deo „normalnog sveta“ i da Evropa samo čeka da nam širom otvori svoja vrata.
I tako su prolazile godine, a broj šargarepa koje su se smenjivale pred našim očima postajao je sve veći. Samo je zemlja u kojoj sam se rodila postajala manja.
Zato mi je danas teško da Peti oktobar posmatram samo kroz fotografije nasmejanih mladih ljudi ispred Skupštine i romantičnu priču o narodu koji je tog dana osvojio slobodu.
Među tim ljudima bilo je stvarno i ogromno nezadovoljstvo, u to ne sumnjam. Mnogi su verovali da se bore za bolju Srbiju. Verujem da je većina običnih ljudi na ulice izašla zbog sopstvene nade, a ne zbog interesa nekog stranog centra moći.
Ali ko je tu nadu (zlo)upotrebio?
Danas znamo za finansijsku i političku podršku iz inostranstva medijima i opozicionim organizacijama poput Otpora, za obuke aktivista i kontakte predstavnika opozicije sa zapadnim zvaničnicima. Vidimo i da je smena vlasti u Beogradu bila važan cilj zapadne politike. Pa ipak, to što danas znamo ne pretvara sve ljude koji su tog dana izašli na ulicu u instrumente tuđeg uticaja. Njihova nada bila je stvarna. Stvarno je bilo i nezadovoljstvo na kojem je ta nada počivala. Ali upravo takav spoj može postati moćan politički instrument u rukama onih koji znaju kako da ga usmere.
Za mene je danas Peti oktobar izraz jedne političke epohe koja je počela velikim obećanjem, a završila se 2012. godine dubokim razočaranjem velikog dela naroda u one koji su to obećanje nosili.
Zbog toga je za mene Peti oktobar i pitanje prava jednog naroda da sopstvenu istoriju gleda svojim očima. Da prizna sopstvene greške, ali da ne prihvati kolektivnu krivicu koja mu se nameće. Da sarađuje sa svetom, ali da mu ne služi. Da ide putem koji sam izabere, a da zbog tog puta ne prestane da bude svoj. Da ima prijatelje i na Istoku i na Zapadu, ali gospodare nigde.
Dvadeset šest godina kasnije ponovo gledamo kako se velikom političkom promenom obećava nova Srbija. Ponovo se nezadovoljstvu daje oblik istorijskog trenutka, a pitanje "šta posle" ostavlja za kasnije. Mi koji smo odrastali posle Petog oktobra to „posle“ više ne možemo da ostavimo za kasnije.
Odlično znamo kako izgleda kada se posle velikih reči o slobodi, demokratiji i boljem životu krene u godine tranzicije, rasprodaje, ustupaka i čekanja. Znamo i da ono što se izgubi u ime neke daleke budućnosti nije uvek moguće vratiti.
Posle svega, danas više nikome nije potreban još jedan Peti oktobar, samo pod drugim imenom. Srbiji su potrebni mir i stabilnost. Potrebna joj je politika koja će nastaviti da čuva ono što je njeno, da ispravlja ono što nije dobro i da promene pravi bez novog lomljenja zemlje preko kolena. Ne treba nam još jedna generacija koja će slušati da je samo još jedan ustupak, još jedna žrtva i još malo strpljenja cena bolje budućnosti. Tu smo priču predugo slušali.
Moja generacija možda nije bila dovoljno stara da razume Peti oktobar dok se dešavao, ali je bila dovoljno stara da odraste sa njegovim posledicama. Ne pristajmo na priču da Srbiji ponovo treba rušenje da bi se dokazala njena „demokratska zrelost“. Ne treba nam još jedan eksperiment sa tuđim scenarijem i domaćim posledicama. Srbija svoju vlast treba da menja kada ona to sama odluči, a ne onda kada joj neko drugi objasni da je došao „pravi trenutak“.
Jednom smo već gledali kako se to radi. Kako se nezadovoljstvo pretvara u oruđe, tuđi interes u „narodnu volju“, a dobro upakovan scenario prodaje kao spontana borba za slobodu. Drugi put neće proći.
Mogu se promeniti parole, simboli i lica. Mogu nam ponovo govoriti o slobodi, demokratiji, evropskim vrednostima i svetloj budućnosti. Mogu pokušati da starom scenariju daju novo ime i novo pakovanje. Ali jedno više ne mogu — da računaju da ništa nismo naučili.
Autor: Iva Besarabić
