Darko Obradović, programski direktor Centra za stratešku analizu, objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti
Od početka agresije na Ukrajinu mnogo toga ruskog doživelo je kolaps od „neprobojnih” PVO, „čudotvornih” raketa, i mitova o drugoj vojsci sveta. Jedino što radi punom parom, bez zastoja i bez izuzetka, jesu ruska propaganda, dezinformacije i aktivne mere.
Svako udaljavanje od Rusije predstavlja se kao ekonomska šteta. Pred svaku zimu stiže priča o „smrzavanju Evrope”, i uprkos tome ponavlja se bez obzira na razmere dosade. Evropske mere za prevazilaženje krize koju je izazvala Rusija predstavljaju se kao slabost.
Odbijanje da se prihvati promena bezbednosne arhitekture silom postaje „ratno huškanje Brisela”, dok se Moskva, jedina strana koja čini zločine nad Ukrajincima, predstavlja kao miroljubiva sila sa „svojim razlozima”.
Jačanje evropske odbrambene industrije je „priprema za rat”, a poziv na demilitarizaciju dolazi pod parolom borbe protiv deindustrijalizacije. U toj tvrdnji nema logike, jer je odbrambena industrija tehnološki najintenzivnija, nije izložena nelojalnoj kineskoj konkurenciji i pokreće inovacije daleko van svog sektora.
Cena gasa prešla je ove nedelje 100 evra po megavat-satu, prvi put od decembra 2022. Okidač nije Moskva niti evropska diverzifikacija, već sukob u Persijskom zalivu i ispad katarskog LNG-a. Rizik je stvaran, ali ranjivost nije kolaps.
Propaganda ne može da obmane brojevima, već okvirom jer uzima stvarnu cenu i dodaje uzročnost koja ne postoji. Prećutkuje se da je potražnja za gasom oko petinu niža nego 2022, a da su skladišta ipak popunjena oko tri četvrtine. Razlika između rizika, odgovora i panike je upravo ono što se u ovoj kampanji dezinformisanja briše. Šta je Evropa zapravo uradila?
Uvela obavezno punjenje skladišta, smanjila potrošnju za oko 17%, razvila zajedničku nabavku i diverzifikovala snabdevanje. Udeo ruskog gasa u uvozu pao je sa 45% na oko 13%, a uvoz sa 150 na 52 milijarde kubnih metara godišnje. Uvedena je gornja granica cena od 180 evra po megavat-satu i solidarni doprinos energetskih kompanija, a države članice su domaćinstva i privredu zaštitile stotinama milijardi evra, kroz poreske olakšice, cenovne plafone i direktnu pomoć ugroženima.
Nisu sve mere bile savršene, a revizori EU s pravom ukazuju da se efekat pojedinih, poput zajedničke nabavke, teško meri. Ali razlika između nesavršenog i nepostojećeg sistema je upravo ono što Moskva želi da zamagli. Istovremeno, Moskva je bez adekvatne zamene izgubila tržište na kom je decenijama zarađivala, pa se teza u potpunosti menja jer umesto analize koliko Rusija gubi, dobijamo apokaliptične slike smrznute Evrope.
Cilj te kampanje nije da Evropljane zaista smrzne, već da ih umori.I da pomoć Ukrajini poveže sa računom za grejanje i da građanin zaključi da je cena solidarnosti previsoka. Zato se pomoć napadnutoj zemlji predstavlja kao uništavanje životnog standarda, a ne kao ulaganje u sopstvenu bezbednost. Najbolji dokaz da je drugačiji odgovor moguć jeste Moldavija.
Kada je Gazprom smanjio isporuke za 80%, a potom i potpuno prekinuo gas, EU je pomogla diverzifikaciju i obezbedila 250 miliona evra. Sličan model primenjen je i u našem regionu. Srbija je iz Energetskog paketa EU dobila 165 miliona evra direktne, bespovratne podrške što najviše na Zapadnom Balkanu. Ta pomoć nije bila bezuslovna, jer ide uz reforme i usklađivanje sa evropskim pravilima, ali je ublažila račune za do 191.000 ugroženih porodica i firmi. Ko je energiju pretvorio u ucenu, a ko je pomagao kada je bilo najteže, ne treba dokazivati.
Pitanje je samo da li ćemo to pamtiti da je Evropska unija uvek bila tu uz nas. Srbija ne mora da nagađa kakva pomoć je moguća, jer instrumente već ima. Pored pomenute direktne budžetske podrške, dobila je i bespovratna sredstva za sedam projekata preko Investicionog okvira za Zapadni Balkan, dok Plan rasta predviđa dodatnih 1,59 milijardi evra do 2027. godine. Pored finansija, ključna je infrastruktura.
Decenijama je sabotirana energetska diverzifikacija Srbije, opstruirani su projekti koji su trebali da redukuju ruski energetski monopol. Preko Energetske zajednice Srbija može učestvovati u zajedničkoj nabavci gasa, a na raspolaganju ima dva pravca za nerusko snabdevanje. Jugoistočni pravac obuhvata interkonektor sa Bugarskom, u koji je EU uložila 49,6 miliona evra donacija, čime se otvara pristup azerbejdžanskom gasu i LNG terminalima u Grčkoj.
Severni pravac čini dvosmerni interkonektor sa Mađarskom kod Horgoša, kapaciteta 8,5 milijardi kubnih metara godišnje, koji omogućava komercijalnu trgovinu i dostavu gasa sa tržišta Evropske unije. Za zemlju koja oko 80% gasa dobija iz Rusije, ove opcije predstavljaju konkretan i operativan izlaz iz energetske zavisnosti.
