Prof. dr Milan Krajnc psiholog sistemskih rizika i kriznog odlučivanja, specijalista za otkrivanje bezbednosnih rizika i profilisanje, objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti.
Jedna od najzanimljivijih tema savremene političke psihologije jeste pitanje takozvane „duboke države“. Bez obzira da li taj pojam koristimo kao političku metaforu ili kao opis određenih struktura moći, suština problema nije u samom nazivu. Suština je u psihologiji ljudi koji godinama, pa čak i decenijama, ostaju na ključnim pozicijama unutar sistema.
Kada neka osoba predugo boravi na poziciji moći, često počinje da gubi granicu između države i sebe. Više ne doživljava instituciju kao servis građana, već kao svoj lični prostor. U njenoj svesti nastaje opasna zamena identiteta: „Ako sam ja sistem, onda je napad na mene napad na državu.“ Tu počinje problem.
U psihologiji organizacija poznato je da dugotrajna moć kod pojedinaca može razviti osećaj nepogrešivosti. Vremenom se oko takvih ljudi formira mreža saradnika koji dele iste interese, isti način razmišljanja i isti strah od promena. Nije nužno reč o kriminalu. Naprotiv. Većina aktivnosti može biti potpuno zakonita. Ali zakonitost ne znači automatski i pravednost. Takvi sistemi često razvijaju mehanizme samoodržanja. Novi ljudi se posmatraju kao pretnja. Ambiciozni pojedinci postaju problem. Inovatori izazivaju nelagodu. Preduzetnici se doživljavaju kao neko ko remeti postojeću ravnotežu. U ime „zaštite države“ počinje zaštita postojećeg poretka. Posebno je opasno kada se neformalna mreža uticaja proširi kroz različite sektore – administraciju, poreske organe, pravosuđe, javne institucije, regulatorna tela, medije ili akademsku zajednicu. Tada nije potrebno da neko izdaje naređenja. Dovoljno je da svi razmišljaju na isti način i da štite iste interese. Takav sistem postaje veoma otporan na promene. Istovremeno, građani stiču utisak da postoje dve države. Jedna koju vide u zakonima i ustavu, i druga koju osećaju u svakodnevnom životu. Istorija pokazuje da najveća opasnost za demokratiju ne dolazi od otvorenih protivnika sistema. Mnogo veća opasnost dolazi od onih koji iskreno veruju da samo oni znaju šta je najbolje za državu. Kada se ta uverenost spoji sa moći, nastaje zatvoreni krug.
Zbog toga su Sjedinjene Američke Države kroz svoju političku tradiciju razvile snažan princip političke smenjivosti. Nijedna administracija ne sme postati trajni vlasnik države. Izbori ne menjaju samo političke prioritete. Oni menjaju i ljude koji te prioritete sprovode. To nije slabost sistema. To je njegova najveća snaga. Demokratija nije samo pravo građana da glasaju. Demokratija je i sposobnost države da se redovno obnavlja. Sveža energija, nove ideje i nova odgovornost sprečavaju stvaranje zatvorenih centara moći. Naravno, svaka država mora sačuvati profesionalnost svojih institucija. Međutim, profesionalnost ne sme postati izgovor za nedodirljivost. Niko ne bi smeo da bude toliko važan da država bez njega ne može da funkcioniše. Država pripada građanima. Ne političkim partijama. Ne pojedincima. Ne grupama interesa. Ne „stričevima iz pozadine“. Kada institucije zaborave tu jednostavnu činjenicu, počinju da rade za sebe. A kada rade za sebe, prestaju da rade za narod. Zato je za svaku zdravu demokratiju najvažnije da sistem ostane dinamičan, otvoren i promenljiv. Ne zato što su svi novi ljudi bolji od starih, već zato što nijedan čovek ne sme postati važniji od države koju predstavlja. Prava snaga države nije u tome da se štiti od svojih građana. Prava snaga države je u tome da najboljim građanima omogući da uspeju.
