Zakon o video nadzoru - Kompletan vodič

Da li svako može postaviti kamere gde želi? Može li pojedinac samostalno instalirati sistem video nadzora ili su potrebna posebna odobrenja? Odgovor daju zakonski propisi koji jasno određuju granice dozvoljenog snimanja.

Ovaj vodič objašnjava koje zakone treba poznavati, gde je video nadzor dozvoljen, koje su obaveze vlasnika sistema i kakve kazne slede ako se pravila ne poštuju.

Kojim je zakonima regulisan video nadzor u Srbiji?

Video nadzor u Srbiji uređuju Zakon o privatnom obezbeđenju („Sl. glasnik RS“, br. 104/2013, 42/2015, 87/2018) i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti („Sl. glasnik RS“, br. 87/2018). Prvi reguliše postavljanje, održavanje i tehničke standarde sistema, a drugi obezbeđuje zaštitu prava građana čiji se podaci obrađuju putem kamera.

Zakon o privatnom obezbeđenju

Ovim zakonom video nadzor je definisan kao deo tehničke zaštite lica i imovine.

Član 3. tačka 22. propisuje da se tehnička zaštita sprovodi planiranjem, projektovanjem, ugradnjom i održavanjem uređaja, dok član 29. precizira da ova zaštita sprečava protivpravne radnje poput provale, otuđenja, neovlašćenog pristupa i oštećenja imovine.

Video nadzor može da postavlja i održava samo firma sa licencom Ministarstva unutrašnjih poslova, uz potpisan ugovor sa vlasnikom prostora koji odobrava nadzor.

Za svaku instalaciju neophodni su plan i projekat sistema, a za postojeće sisteme ugovor o održavanju.

Stambene zajednice koje uvode video nadzor dužne su da prijave sistem lokalnoj policijskoj stanici, da čuvaju snimke najmanje 30 dana i da označe objekat upozorenjem da je pod nadzorom.

Kamere moraju biti vidljive i usmerene tako da ne ugrožavaju privatnost drugih, a instalacija ne sme da obuhvata javne površine niti prostore van granica imanja.

Zakon o zaštiti podataka o ličnosti

Zakon o zaštiti podataka o ličnosti odnosi se na sve sisteme koji mogu da identifikuju lice.

Prema članu 4, podatak o ličnosti obuhvata svaki podatak koji se odnosi na fizičko lice čiji je identitet određen ili odrediv, uključujući lik osobe, registarske tablice ili druge identifikatore.

Snimanje, čuvanje, pregledanje i dostavljanje video materijala smatra se obradom podataka o ličnosti, pa svako ko rukuje tim snimcima postaje rukovalac podataka i mora da poštuje zakonska načela obrade.

To podrazumeva:

Zakonitost i opravdanu svrhu: snimanje isključivo radi zaštite imovine i bezbednosti;

Ograničen opseg snimanja: kamere pokrivaju samo prostor koji je neophodan za tu svrhu;

Ograničen rok čuvanja: snimci se brišu po isteku zakonskog roka osim ako postoji osnov za duže čuvanje;

Zaštitu pristupa: pregled i obradu mogu da obavljaju samo ovlašćena lica;

Obaveštenje o nadzoru: jasno vidljiva oznaka mora da bude postavljena na svakom ulazu u nadzirani prostor.

U stambenim zajednicama rukovalac podataka je upravnik zgrade, koji je odgovoran za zakonitu primenu sistema, evidenciju obrade i poštovanje prava osoba koje su snimljene.

Ova dva zakona zajedno određuju granicu između zaštite imovine i prava na privatnost.

Implementiranje kamera je dozvoljeno, ali samo uz poštovanje propisanih procedura, tehničkih uslova i obaveza prema licima čiji podaci mogu da se pojave na snimku.

Da li se razlikuju pravila za postavljanje video nadzora između privatnog i javnog prostora?

Pravila o video nadzoru se razlikuju u zavisnosti od toga da li se kamere postavljaju na privatnoj imovini ili na javnim površinama. Dok pojedinac može slobodno da postavi kameru u svom dvorištu, javni prostori i zajedničke zgrade zahtevaju posebne dozvole i usklađenost sa zakonskim procedurama.

Privatan posed

Instalacija video nadzora na privatnom posedu ne zahteva posebnu dozvolu. Ipak, postoji ograničenje. Kamere ne smeju da budu usmerene ka susednim dvorištima, prozorima ili delovima ulica koji nisu deo poseda.

Snimanje tuđe imovine ili prolaznika bez saglasnosti predstavlja povredu prava na privatnost i može biti predmet prijave Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Javne površine i stambene zgrade

Za javne površine kao što su trgovi, ulice, škole, zgrade, prodavnice i drugi prostori dostupni građanima, Instalacija video nadzora zahteva prethodno odobrenje nadležnih organa.

U stambenim zgradama kamere za nadzor se mogu postaviti u zajedničkim prostorima, poput ulaza, hodnika ili lifta, samo ako većina stanara da saglasnost i ako je prostor jasno označen kao oblast pod video nadzorom.

Gde je dozvoljeno postavljanje video nadzora?

Unutar poslovnih prostora radi zaštite imovine i zaposlenih,

Na ulazima u objekte i parkirališta,

U stambenim zgradama uz odluku skupštine stanara,

U javnim ustanovama uz dozvolu nadležnog organa.

Šta nije dozvoljeno?

Snimanje toaleta, svlačionica, bolničkih soba i drugih prostora koji zahtevaju privatnost,

Usmeravanje kamera na tuđe dvorište ili prozore,

Neobaveštavanje građana da su pod video nadzorom.

Koje su obaveze vlasnika video nadzora?

Postavljanje kamera se ne završava instalacijom sistema. Vlasnik video nadzora ima zakonske obaveze koje se odnose na način čuvanja snimaka, tehničku ispravnost opreme, zaštitu privatnosti i dostupnost podataka nadležnim organima. Te obaveze se posebno pooštravaju ako se video nadzor koristi na javnim površinama ili u objektima dostupnim građanima.

Prilagođavanje Zakonu o privatnom obezbeđenju: Sistem za nadzor mora da bude instaliran i održavan u skladu sa propisima. Samo licencirane firme mogu da postavljaju i servisiraju opremu. Prilikom instalacije potrebno je sačiniti zapisnik o tehničkoj ispravnosti sistema, koji inspekcija ili nadležni organ može da zatraži.

Arhiviranje i čuvanje snimaka: Snimci video nadzora se mogu čuvati najviše 30 dana, osim ako postoji zakonski osnov da se čuvaju duže (npr. dokazni materijal u postupku). Nakon toga moraju da budu trajno obrisani. Sistem bi trebalo da ima automatsku funkciju brisanja starih snimaka kako bi se sprečilo neovlašćeno čuvanje ili zloupotreba podataka.

Zaštita podataka i pravo na privatnost: Snimci se smatraju ličnim podacima. Vlasnik sistema video nadzora mora da obezbedi zaštitu podataka, spreči neovlašćen pristup i pruži informacije o obradi na zahtev lica koje se nalazi na snimku.

Dostupnost snimaka nadležnim organima: Snimci moraju da budu dostupni policiji ili sudu na zahtev, uz vođenje evidencije o pristupu video materijalu. Vlasnik je dužan da pruži kopiju snimka u propisanom formatu i u roku koji odredi nadležni organ.

Obavezno obeležavanje objekta pod nadzorom: Na vidnom mestu mora da stoji nalepnica ili tabla sa obaveštenjem da je prostor pod video nadzorom. Tekst mora da sadrži podatke o rukovaocu sistema i kontakt za ostvarivanje prava na uvid. Oznaka treba da bude jasno čitljiva, postavljena pre ulaska u nadzirani prostor i dostupna svakom licu koje se kreće tim područjem.

Tehnički uslovi koje oprema mora da ispuni: Oprema mora da bude sertifikovana i tehnički usklađena sa standardima koji sprečavaju neovlašćeno kopiranje i pristup. Ovo se naročito odnosi na video nadzor javnih površina, gde je zahtevana dodatna tehnička dokumentacija i odobrenje nadležnog ministarstva.

Izrada tehničke dokumentacije: Za javne površine i institucije obavezna je tehnička dokumentacija koja opisuje lokacije kamera, domet, svrhu snimanja i način čuvanja snimaka. Bez ovoga, video nadzor se smatra nelegalnim. Dokumentacija mora da bude ažurirana pri svakoj promeni sistema i dostupna inspekciji ili nadležnim službama na zahtev.

Održavanje od strane licenciranih firmi: Samo firme sa licencom Ministarstva unutrašnjih poslova mogu da obavljaju instalaciju i održavanje sistema video nadzora na javnim površinama ili u objektima sa pristupom građana. Redovno održavanje obuhvata proveru rada kamera, sigurnosnih kopija i funkcionalnosti sistema.

Koje su sankcije za nepoštovanje propisa o video nadzoru?
Neusaglašen sistem video nadzora može dovesti do značajnih novčanih kazni i pravnih posledica. Zakon tretira neovlašćeno snimanje i čuvanje podataka kao povredu prava na privatnost, dok se teži oblici mogu smatrati krivičnim delom. Sankcije se odnose i na fizička i na pravna lica.

Primeri kazni:

Pravna lica: od 50.000 do 2.000.000 dinara,
Odgovorno lice u firmi: od 5.000 do 150.000 dinara,

Fizička lica: do 100.000 dinara za neovlašćeno snimanje ili deljenje snimaka.

U slučaju teže povrede prava privatnosti, moguća je i krivična odgovornost po članu 146 Krivičnog zakonika. Neovlašćeno snimanje ili objavljivanje tuđeg lika može da se tretira kao povreda prava na privatnost.

Zaključak

Instalacija video nadzora donosi veću sigurnost, ali zahteva jasno razumevanje propisa. Poštovanje Zakona o privatnom obezbeđenju i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti štiti i vlasnika i snimljene osobe.

Ova dva zakona čine osnovu za zakonitu primenu video nadzora u Srbiji. Njihov cilj nije da ograniče upotrebu sigurnosnih sistema, već da uspostave ravnotežu između zaštite imovine, obezbeđenja i prava građana na privatnost.

Pravilno postavljene i dokumentovane kamere za video nadzor omogućava da se prostor štiti u skladu sa zakonom i da se izbegnu situacije koje bi mogle da predstavljaju povredu tuđe privatnosti ili nezakonitu obradu podataka.

Kada se kamere postavljaju u skladu sa zakonom, video nadzor postaje sredstvo obezbeđenja koje doprinosi sigurnosti bez narušavanja prava drugih. Za pregled tehničkih rešenja koja ispunjavaju zahteve propisa možete da pogledate ponudu na online shop Elementa, gde su dostupni sistemi (kamere za video nadzor i slične vrste obezbeđenja) prilagođeni različitim tipovima objekata i uslovima instalacije.

Autor: Dalibor Stankov