Voditelj i pisac Vanja Bulić priznao je da nikada ne bi menjao svoje detinjstvo, uprkos tome što je bilo prepuno teških trenutaka. Ipak, zahvaljujući takvim životnim iskustvima danas je čovek kakav jeste, a samo nekih od brojnih prepreka na koje je naišao tokom života prisetio se u intervjuu za "Hit".

- Ćale je bio načelnik u Vojno-istorijskom institutu na Kalemegdanu, uhapsili su ga ujutru na poslu, a potom su upali kod nas u stan. Sve su ispreturali i uništili. Imao je bogatu biblioteku, mnoga ruska dela, pa su i to iskoristili protiv njega! Verovali ili ne, osuđen je zato što je izjavio: "Pošten čovek ne može da kupi cigare, samo kulovi i zelenaši." Ma, sve je to bilo namešteno! Čak je i jedan naš dalji rođak svedočio protiv njega. Kad smo mama i ja otišli na Durmitor, prišao joj je da se izvini. Rekao joj je: "Boso, morao sam, ne zameri", a ona ga je pljunula pravo u lice! Tata je prvo bio na Banjici, a onda su slali ljude na Goli otok da bi pravili mesta za vojna lica Hrvatske i Slovenije, jer je po pravilu trebalo da bude isti broj njih, Srba, Crnogoraca... - priča čuveni novinar.

Dušan Bulić proveo je godinu dana u zatvoru u kasarni na Banjici, a zatim tri i po na zloglasnom Golom otoku - mestu gde su završavali oni koji nisu bili po volji komunističkoj partiji. Oni koji su izgovorili pogrešnu reč, ili čitali pogrešne knjige. Vanja je morao preko noći da odraste. Imao je samo pet i po godina, a brinuo je o mlađoj sestri i kući.

- Mama je bila šesti mesec trudnoće. Morala je odmah da počne da radi, pa je otišla na kiretažu. Meni je oko vrata okačila ključ od stana i zadužila me da čuvam sestru. Na papiru mi je pisala šta treba da kupim u radnji, da pokažem prodavcu... Stavljala mi je drva u kaljevu peć i ostavljala šibicu da založim - seća se on. 

Emocije su mu pomešane. Detinjstvo pamti kao srećno i slobodno, a opet opterećeno odsustvom oca, koji mu je silno nedostajao.

- Kad smo došli u Beograd, bilo je desetak paviljona, a toaleti su bili u dvorištu. Niko se sa nama nije družio jer mi je tata bio na Golom otoku. Imao sam detinjstvo Toma Sojera i Haklberija Fina. Bare, pecanje, bambusi, ali je sivi oblak uvek bio tu. Sa nama su se družili samo Martinovići, koji su živeli preko puta nas i isto su imali člana porodice na Golom otoku. Nedavno sam saznao da sam odrastao na konjskom mesu, jer je bilo najjeftinije. To su bile rage iz Drugog svetskog rata. Ipak, svoje detinjstvo ne bih menjao ni za čije, jer ne bih postao ovakav čovek.

Autor: D.T.