Pevačica Nada Obrić simbol je kako za narodnu muziku, tako i za borbu. Ona je neko ko se godinama borio sa opakom bolešću, a iz svake bitke je izlazila jača i snažnija.

Nada je 1999. prvo obolela od raka materice, pa 2004. od malignog tumora mladeža. Potom je dobila i rak bešike, koji joj se vratio, pa je zbog njega opet išla na operaciju.

– Prognoze nisu bile dobre, niko mi ništa nije govorio, ali sam po pogledima lekara i suznim očima mojih najbližih shvatila da nije dobro. Moj mozak nije hteo da prihvati takve prognoze. Operisana sam u Beču i bilo je jezivo, upitno i mnogo teških terapija sam prošla. Kad vam daju par meseci života, a vi opet demantujete prognozu, nema veće pobede i nagrade. Bila sam skoro na kontrolama i lekari kažu da sam totalno izlečena. Bilo, ne povratilo se.

Još se oporavlja od teških i mučnih terapija, slaba je, ali svakog dana šeta i polako vraća kondiciju. Svaki dan joj je prelep s unucima, decom i prijateljima.

- Ne dao bog nikome. Sada je bilo najteže. Niko ne zna koliko je jak dok ga ovako nešto ne snađe. Još su me ove okolnosti sa koronom terale da se prilagođavam. Moja deca i unuci jako brinu i u stalnom su strahu da se ne izborimo s jednim, a da stigne drugo... Disciplinovani smo, nedostaju mi njihovi zagrljaji, ali mi stalno donose sve što je potrebno.

Poželela je da ispriča jedno lepo iskustvo koje joj je dokazalo da opravdano misli da ova zemlja ima divne ljude.

- Izašla sam nedavno u šetnju, još slaba, ali odlučna da krenem u susret bratu od strica. Lagano sam hodala, a onda mi se slošilo, klecnule su mi noge. Prišla mi je mlada žena, uhvatila me za ruku i zabrinuto pitala: „Gospođo, vama nije dobro?“. Nije se pomerila od mene dok moji nisu stigli. Toliko me je to ohrabrilo i obradovao me je taj osećaj da su ljudi još uvek ljudi, da se nisu baš toliko otuđili da ih nije briga za druge. O meni brine cela porodica. Iako sam bila stroga mama, danas sam srećna kad mi ćerka Itana kaže „moja Natka“. Najbliže stanuju snaha Ljiljana i sin Saša, pa hrana koju spreme začas bude na mom pragu. Unuci Natalija (16) i Vuk (12) moje su najveće ljubavi. Kad ih čujem da kažu „Nano, ti si naš ponos“, sva se istopim od miline – priča Nada.

Autor: N.V.