Pevačica Goca Tržan prvi put je, posle dugo vremena, dala otvoren i iskren intervju gde je govorila na razne teme i to samo za emisiju "Premijera - Vikend specijal".

Naučila sam da teška situacija može da traje i više od 2, 3 meseca. Za moje zanimanje bilo je ovakvih perioda, kada je bilo bombardovanje, pa ubistvo premijera, poplave, ali nikada se nije desilo da su nas potpuno ugasili na ovako dugo vreme. Ja sam odavno naučila da Luj Viton torbu ne možeš da pojedeš, zato je ne kupujem, naučila sam da svoje talente unovčim, naučila sam mnogo toga o sebi - počela je Goca.

ŠTA NISI USPELA U ŽIVOTU DA NAUČIŠ?

Nisam uspela da naučim da prezirem ljude, koliko god su mi povoda davali. Ono što je važno kod razočarenja je da ne polaziš od velikih očekivanja. U smislu novčanom su me koštali ti neki ljudi, ali sve što možeš da platiš parama je okej. Umela sam da izaberem pogrešne saradnike, ljude koji mi ne misle dobro, a pretvaraju se da to misle. Partnera koji mi nije mislio dobro. Ne postoji osoba na ovom svetu koja mi nije donela pogrešnu odluku. Ako misliš na moj prvi brak, meni nije žao što se to desilo, jer ja iz njega imam dete. I svaku tu grešku bih ponovila da bih imala nju, da nisam, možda ne bih imala nijedno dete sada. Zamisli da kad sam upoznala Radomira ja razmišljala o svemu tome i propustim 10 godina najboljih u svom životu.

KAKO JE IZGLEDALO TVOJE DETINJSTVO?

Ja sam bilo dete koje je tražilo pažnju, na svim slavljima sam se penjala na sto da imitiram, pevam, bila sam egocentrična. Moj otac je Slovenac, bio je vojno lice. Moram da kažem da doneke mere je vaspitanje bilo vojničko, ali su oni bili liberalni i te kako, ja sam za to vreme bila slobodna da dovedem dečka kući i da prespava kod mene. Lena to ne može (smeh). Moje veze su trajale 2, 3 godine, a imala sam roditelje sa kojima sam mogla da razgovaram o svemu. Mama mi je bila medicinska sestra, radila je u jaslicama, a oboje su bili dovoljno otvoreni da mi nisu najbolji drugari, ali najveća podrška i da sam mogla da pričam o svemu sa njima. Nedostajalo mi je da se oblačim kako ja hoću. Moj otac je dobijao vaučere od radnje i tamo smo mogli samo da se oblačimo, moj roditelji uopšte na garderobu nisu polagali. Ali naučili su me da odelo čoveka čini onoliko koliko je on interesantan. Nije mi išla matematika, u stvari sam je mrzela jer sam smatrala da je teško i onda mi je jedna prijateljica objasnila da je to kao rešavanje ukrštenih reči. Ja sam bila veliki štreber, bila sam vukovac, đak generacije, u gimnaziji odličan đak. Za mene je poražavajuće da neko drugi bude đak generacije, a ne ja. Neke sam morala predmete da učim, a neke nisam. Moje pesme mnogo govore o meni, ko hoće da čuje, ko neće, neka misli šta hoće. Ja sam posle srednje konkurisala na Fakultet dramskih umetnosti, ušla u izbor uži, zamalo da postanem glumica i srećom što nisam. Dobila sam pohvale za ulogu u seriji od ozbiljnih ljudi, glumaca koje smatram veličinama.

Autor: N.V.