Mihalov otac Milan tog dana je ranjen u leđa dok je bio na radnom zadatku kao Đinđićev telohranitelj. Posle nemilog događaja za Vojaža, njegovog godinu dana starijeg brata Vasilija, majku Žanu i oca Milana problemi su tek počeli.

Nakon Zoranovog ubistva mafija je pretila mojim roditeljima, čak su i mom bratu i meni životi bili ugroženi. Majka i otac su se plašili za našu bezbednost i zbog toga su odlučili da se odselimo iz Srbije. Otišli smo u Strazbur u Francusku. Imao sam godinu i po dana, a brat nepune tri. Roditeljima je bilo mnogo teško. Trpeli su veliki pritisak i dugo su živeli u paranoji šta će i kako dalje. Postoji tu mnogo stvari koje ja još uvek ne znam, zbog toga ne mogu u potpunosti da se otvorim na ovu temu, ali znam da nije bilo nimalo bezazleno - počinje Vojaž svoju životnu priču za Hit i dodaje da roditelji ni u jednom trenutku nisu dozvolili da to utiče na njegovog brata i njega:

- Bili su svesni da jedino njih imamo na ovom svetu. Zbog cele situacije brat i ja sve do polaska u osnovnu školu nismo mogli da imamo mnogo drugara i da se socijalizujemo, već smo uglavnom bili okrenuti porodici. Zato su se roditelji potrudili da nam pruže sigurnost kod kuće jer da smo izgubili poverenje u njih, izgubili bismo sve.

Vojaž priča da su se majka i otac u početku u Francuskoj teško snalazili, ali da su se brzo prilagodili novoj sredini i uslovima života.

- Nisu govorili ni engleski, ni francuski. Tata se oporavljao od rane od metka koju je zadobio u predelu leđa, pa je majka više provodila vreme s bratom i sa mnom. Bio sam mali kada se sve to desilo i nisam ni znao šta znači kada je neko ranjen, šta je atentat, a šta pištolj... Bez obzira na sve, borili su se da nas izvedu na pravi put i za kratak period su uspeli da se prilagode i obezbede nam najosnovnije potrebe - priča mlada pevačka zvezda i dodaje da je oca prvi put pitao za ožiljak tek kada je napunio sedam godina:

Zbog rane od metka imao je operacije od kojih mu je ostao veliki ožiljak na stomaku. Kada sam ga prvi put pitao: "Tata, od čega ti je taj ožiljak?", odgovorio mi je: "Ujela me je žaba." Kasnije, kada sam porastao, shvatio sam šta se dogodilo i od čega mu je ožiljak.

Prošlo je 19 godina od ubistva Zorana Đinđića, a na dan svake godišnjice Vojažov otac oseća posebnu tugu.

Znam da je posao telohranitelja radio iz srca. Ispričao mi je mnogo zanimljivih anegdota i situacija koje je doživeo dok je bio telohranitelj, ali ne mogu da ih iznosim u javnost. Na svaku godišnjicu atentata mom ocu se vrate sećanja na taj dan i rastuži se. Sa Zoranom je proveo dosta vremena i imali su zajedničke ciljeve za koje su se borili. Tog 12. marta za mog oca nije umrla samo jedna osoba i dobar prijatelj već ceo ideal i vizija u koju su verovali.

Kada su se stvari malo stišale i opasnost prošla, porodica Veruović je odlučila da se vrati u Srbiju.

- Roditelji nisu želeli da brat i ja odrastamo kao Francuzi, već kao Srbi. Kada su shvatili da možemo da budemo sigurni u gradu u kom smo se rodili, vratili smo se u Beograd. Brat i ja smo 2007. godine upisali Osnovnu školu "Kralj Aleksandar I", on drugi, ja prvi razred. Bio sam odličan đak, voleo sam sve predmete sem fizike. Od brata se nisam razdvajao, imali smo isto društvo kao i danas. Do šestog razreda sam bio miran kao bubica, a onda, kada sam ušao u pubertet, postao sam buntovan - priča Vojaž i dodaje da mu ni tuče nisu bile strane:

- Potukao sam se milion puta. Nikada nisam započinjao prvi, ali sam se bez razmišljanja branio. Nikad nisam dozvoljavao nikome da me ponizi. Još kao malom otac mi je govorio: "Ako ne odbraniš čast, nemoj da se vraćaš kući." Otad su mi čast i obraz na prvom mestu.

Vojaž je prve godine osnovnog školovanja upamtio, između ostalog, i po tome što su ga vršnjaci ismevali.

- Brata i mene su zadirkivali zbog toga što smo bili malo asocijalni i što nismo hteli da se družimo sa ostalom decom. Razlog tome su traume i događaji iz našeg detinjstva. Dok su drugi klinci igrali loptu i lastiš, mi smo se krili od mafije. To su životne situacije kroz koje ne treba da prolazi nijedno dete! Kao klinac, nisam mogao da razumem drugu decu i tu njihovu lagodnost, a oni nisu mogli da razumeju zašto sam ja toliko ćutljiv. Mislili su da imam neke smetnje u razvoju, ali bio sam naučen da budem ćutljiv i pazim na brata i sebe.

Vojaž kaže da su kao porodica živeli veoma skromno i maltene bili na rubu siromaštva.

Brat i ja nikada nismo išli na ekskurzije. Kada bi roditelji primili platu, većina novca je odlazila na komunalije i račune, a onda nam je ostajalo 10.000 dinara da nas četvoro i pas kog smo čuvali izguramo ceo mesec. Mnogo puta se dešavalo da ne jedemo, nismo svaki dan imali tri obroka dnevno. Nikada nisam dobijao nove stvari. Uvek sam ih nasleđivao od starijeg brata. Kada bi mu roditelji kupili nešto, radovao sam se jer sam znao da ću to i ja nositi. Odrastao sam u patikama i jaknama svog brata. Baš zbog toga smo obojica rano počeli da zarađujemo. Brat se sa 15 godina zaposlio preko omladinske zadruge i nosio gajbe, radio od jutra do mraka, cepao je ruke da bi imao za džeparac. Kada se na kraju meseca vraćao sa zarađenih 25 ili 30 hiljada dinara, osećali smo se kao da je doneo milione.

Autor: pink.rs