Ovo je priča o dečaku koji je opčinio Hercegovce. On se zove Uroš Stanišić (12) i moglo bi se reći da je “čudo od deteta”.
Mališan je rodom iz Srbije. Tačnije, iz srca Beograda. Uroš se veoma razlikuje od mnogih svojih vršnjaka.
Nakon završenog šestog razreda Uroš je još u junu otputovao u selo Bioci nadomak Trebinja kod familije svoje majke. Tamo provodi svako leto.
U ovom selu ima pet kuća. Mnogo obaveza i stoke. Koga god put tamo navede, ostane najviše do dva do pet dana.
Foto: Privatna arhiva,
Uroš je tamo preveo puna dva meseca, a kako kaže – „tako bi mogao ceo život”. U rodni grad se vratio na dan početka školskih obaveza.
To što je raspust proveo na selu i ne bi bilo tako čudno da tamo nije radio sve poslove, barabar sa svojim dedom Draganom i Branislavom.
Totalno izolovani i mimo sveta, bez dometa, prevoza, prodavnice, okruženi prirodom i poslom.
Foto: Privatna arhiva,
– Volim ovo selo. Tu je rođena moja baba Stana. Jeste, kako kažu meštani krš i kamen, ali ja uživam u tome. Nisam poneo ni mobilni, a ni knjigu da učim, jer tamo ima mnogo da se radi. Svaki dan sam ustajao u šest, pola sedam ujutru i sa dedom gonio ovce. Odlično sam naučio govorim hercegovačkim naglaskom – kroz osmeh započinje priču Uroš.
Opisuje kakvi su mu bili dani:
– Savršeni. Ko radi ne boji se gladi. Gonio sam stoku, plastio seno, nosio vodu sa čatrnje u kuću, pojio sam goveda, čuvao janjiće i okopavao krtolu i raštan. Ima mnogo da se radi, a malo da se sedi. Kaže moja mama: ”Kada bi toliko učio koliko si radio, bi bi najbolji đak”, ja nisam najbolji đak, ali sam mnogo toga o životu u ovom selu naučio što nema u knjigama – dodaje Uroš.
Na pitanje kako su drugari regovali kada su čuli da je on bio u divljini bez igrica, mobilnog, trotineta i svega što moderno vreme nosi, Stanišić kaže da ga mnogi ne bi razumeli.
Foto: Privatna arhiva,
– Nisam mnogima ništa ni pričao. Tamo je drugačiji život. Imao sam druga Miloša i joše nekoliko dečaka i devojčica kojima je familija takođe iz mog sela, a koji žive u Trebinju pa su dolazili, i družili smo se. Miloš zna sve seoske poslove i vredan je, ali smo kad završimo poslove imali vremena za igru. Jedino mi je žao što je loš put – objašnjava Uroš.
Bioci se, inače, nalaze dvadesetak kilometara nadomak Trebinja.
Prema popisu stanovništva iz 1991. u naselju je živelo svega 15 stanovnika. Danas ih ima duplo manje. U selu ima pet kuća i šest stanovnika.
Stanišićse u ovoj divljini gde su samo brda, kamen, doline, vukovi, lisice, zmije,divlje svinje i uz domaće životinje i stoku koju gaji porodica Mijanović,odlično snašao i zaslužuje da svi čuju njegovu priču.
