Snežo! Snežo! Oj, Snežana ‒ začu se povik iz jedne sobe na Odeljenju poluintenzivne nege u kovid bolnici u Batajnici, koji se, sudarajući se sa zvucima bučne mašine za kiseonik, jedva čuo. Medicinska sestra Sneža Rakić (32) trči u belom skafanderu kao muva bez glave, tražeći pogledom onog pacijenta kom je potrebna njena pomoć.

Kaže iz šale, da se zbog ovakvih koji se nisu vakcinisali, a leče se od koronavirusa, još uvek nije udala.

‒ Verenik i ja smo tri puta odlagali svadbu. Nikako da se uzmemo. Taman pomislimo da će se ljudi konačno vakcinisati i da neće biti toliko zaraženih, pa ćemo moći da napravimo veselje, međutim, ćorak. Na kraju će me ostaviti zbog korone. Šalim se, naravno. Pun je razumevanja, zaista, mnogo mi znači njegova podrška – ističe za Objektiv ova medicinarka.

‒ Venčaćemo se kad prođe korona, to je definitivno rešeno – kroz smeh kaže Sneža.

Dok jedni traže kateter, drugi žele da im se namesti uzglavlje, treći se žale na bolove u grudima, Sneža priča da je dobro sve dok je pacijenti zovu.

‒ Uvek sam tu za njih. Obilazim ih s vremena na vreme jer mnogi od njih ne mogu da pričaju, a kamoli da ustanu. Loše je kad samo pogledom mogu da mi kažu šta žele. Kako sam ovde dugo, naučila sam šta svaki njihov treptaj znači, verujte – kaže ova mlada devojka koja se svakodnevno brine o pacijentima koji biju bitku sa koronavirusom.

Pacijenata ima raznih, i starih i mladih, i sa dijabetesom i sa srčanim oboljenjima, a sestra Sneža ističe da je najteže kada u sobi leže majka i ćerka, otac i sin ili muž i žena.

‒ Nažalost, susrećemo se sa raznim situacijama. Bilo je slučajeva kada su u sobama ležale čitave porodice, kada je majka gledala kako joj ćerka umire, muž ženu, sin oca, brat brata… Nije fraza i kamen bi zaplakao, a kamoli mi, zdravstveni radnici. Prema nekim stvarima jednostavno ne možeš da budeš ravnodušan, ipak smo mi živa bića – objašnjava naša sagovornica.

Autor: