Kad se pomene Oluja, Zoranu Tuniću, izbeglici iz Knina, pred očima se pojavi slika nepregledne kolone ljudi koji u strahu, plaču i bolu započinju svoj put u nepoznato.

– Ta kolona ljudi ostala je iza nas, plač, tuga, strašno. Ideš i dođeš do stadijuma da ne znaš gde da gledaš. Ljudi stari pored puta umiru… jedna nepregledna poljana i sa leve i sa desne strane, poljana puna naroda – kaže Tunić.

Zorana prve granate koje su pale na Krajinu zatiču u vojsci – kao dvadesetogodišnjak samo godinu dana ranije odazvao se pozivu redovnog služenja vojnog roka. Njegov otac i brat su bili na bojnom polju, a majka sama kod kuće čeka da se vrate.

– Blagi šok, trans, ljudi su bili u teškom šoku. Baš je mučno sećati se tih scena – opisuje Zoran delić atmosfere iz kolone koja se kreće u neizvesno i nepojmljivo.

On za Zorana i koji ne može da zaboravi, kaže on, bio je onaj kada je sa svojom jedinicom prošao pored kolone. Tada mu je prišla žena sa bebom i zamolila da odnese njeno dete za Banjaluku.

– Kada smo mi prolazili sa svojim oklopnim vozilima, jedna majka od 27, 28 godina držala je bebu od dva meseca i prišla je našem kamionu, stavila bebu meni u ruke i rekla molim vas, samo do Banjaluke, pa ću je ja nekako naći. Ja sam običan vojnik bio i pitam svog potporučnika da li smemo to da napravimo, a on kaže ne, ne, nikako.

Zoran napušta rodni Knin i zajedno sa ostalim Krajišnicima beži od neprijatelja. Beži što dalje od detonacija, beži od zle ruke koja silom uzima sve što joj se prohte, pa čak i ljudske živote.

Do 2012. Oluja nije smela ni da se spomene

Tunić dolazi u Beograd, kao i veliki deo izbeglih Krajišnika, ali ističe kako je podrška koja im je u tom trenutku bila prekopotrebna izostala i da se to sve mnogo promenilo sada kada je predsednik Aleksandar Vučić na vlasti, jer su za njega oni koji su se borili i koji su ginuli i dali živote za svoju zemlju, istorijske gromade.

– Nije bilo podrške one koje je trebalo da bude, izostala je podrška Srbije i srpskog naroda. Da su bili neki drugi na vlasti, možda bi to drugačije bilo. Do 2012. godine nije se mogla spomenuti ni Oluja, ni momci koji su dali živote na Košarama, ali to su predsednik i vladajuća stranka promenili. Daje se počast, daje se pomen žrtvama Oluje… – ističe Zoran.

Od svega što je imao u Kninu, ostao mu je samo album sa slikama, koji je samo pukom srećom opstao i ponovo postao deo porodice da svedoči jednom prošlom životu i da budi sećanja na neke lepe, ali i jako teške dane.

Zoran je istakao da je prvi put posle svega u Knin otišao 2007. godine, ali drhtavim glasom kaže da je osećaj bio prazan nakon što je kročio u svoju bivšu domovinu.

27 godina kasnije narod koji je proteran iz svojih ognjišta i postelje nije dobio ni jedno "oprostite", ni jedno "kajemo se". Naprotiv, Hrvati na krilima povampirenog ustaštva slave proterivanje i ubijanje srpskih civila, staraca, žena, dece…

Autor: