U ne tako davna vremena, kad je većina srpskog stanovništva živela na selu, česnicu su mesili muškarci, ratari.
- Domaćin, orač, koji je pripremao česnicu stavljao je rukavicu na desnu ruku, kojom priprema hleb, i ogrtao se ponjavom ili životinjskom kožom kako bi godina bila rodna. Veruje se da je tako uzimao lik praroditelja, a da je sam proces simbol neprekinute tradicije prinošenja hlebne žrtve u krugu porodice - priča Tamara Ognjević, istoričarka umetnosti.
Česnica u nekim krajevima česnicu mogla da mesi samo žena koja je rodila muško dete, dok se u drugim vodilo računa da to čini mlad, zdrav i vredan čovek.
- Česnica se nikad ne seče, lomi se. Nekada su je lomili samo muškarci, a najstariji među njima odlučivao je koje parče ide kome od ukućana. Tada je česnica, u koju se danas obično stavlja samo novčić, pravljena s mnogo takozvanih belega, poput zrna pasulja, kukuruza, drena, a koji su simbolizovali dobro zdravlje i bogate useve - kaže Tamara.
Nekad jednostavan beskvasni kolač od belog brašna, šaran leskovim grančicama, u gradskoj sredini postao je raskošan obredni kolač, često sličan slavskom, premazan jajetom, ukrašen detaljima od testa i pečatima s hrišćanskim simbolima ili oblikovan kao buket ruža od kvasnog testa.
Autor:
