Na kraju osmogodišnjeg mandata u Atini srpski ambasador Dušan Spasojevoć za nedeljno izdanje „Katimerinija“ piše o zemlji i narodu koje je zavoleo. Njegov tekst prenosimo u celosti:
Otkako sam kao srpski ambasador stigao u Atinu u Grčkoj je tri puta biran parlament. Promenila su se dva predsednika i premijera, čak šestorica ministara inostranih poslova. Siriza i Pasok promenili su svoje lidere, Atina i Solun tri puta svoje gradonačenike. Spominjani mandati nisu trajali kratko, moj je trajao dugo. Mnogo je kraći jedan drugi spisak. Za vreme mog mandata nisu se promenili samo arhiepiskop atinski i cele Grčke, generalni sekretar Komunističke partije, i guverner Krita. Da, i gl. i odg. urednik „Katimerinija“, lista koji mi, evo, sada ljubazno daje prostor da kažem koju reč na odlasku, a koji sam neizostavno čitao čim sam savladao grčki jezik. Čitaocu sam unapred zahvalan što će uvažiti moju nameru da tekst pred Vama ne bude jedno konvencionalno i kurtoazno zbogom. Niti raport o diplomatskim rezultatima kojih je svakako bilo u negovanju odnosa dve izrazito prijateljske zemlje i dva bratska naroda. Redove koji slede iskoristiću da prenesem deo osećanja koja me vežu za Grčku. Moju Grčku. Grčku u periodu posle vojne hunte, dakle od 1974. godine do danas. Grčku, moju vršnjakinju, rođenu iste godine kao i ja.
Za poslednjih pedeset godina Grčku sam video u raznim izdanjima. Od prašnjavih drumova i polovnih japanskih automobila sredinom osamdesetih, do preporođene zemlje koju sam jedva prepoznao samo deset godina kasnije. Od slavnih i svečanih trenutaka, poput atinske Olimpijade i obeležavanja dvesta godina Grčke revolucije, do dramatičnih kriza, velikih ljudskih patnji i tragedija. I u dobru i u zlu. Mnogo puta sam je iznova upoznavao, u različitim razdobljima života, i mnogo se puta opraštao od nje. U Grčkoj sam, dolazeći u nju prvi put pre 40 godina iz Jugoslavije, zemlje koja se dogovorom Čerčila i Staljina našla s druge strane gvozdene zavese, naučio o svemu onome što u mojoj zemlji tada nije bilo dozvoljeno i poželjno. Moj prvi susret sa savremenom demokratijom i slobodnim izborima dogodio se u Grčkoj. Kao i moje uvođenje u pravoslavlje, katehizis, i krštenje u manastiru Hilandar na Svetoj Gori. Grčku sam prvi put, licem u lice, upoznao s kraja proleća 1985. godine. Kraj Hladnog rata još se nije jasno naslućivao. Predsednik SAD bio je Ronald Regan a Mihail Gorbačov tek nekoliko meseci pre toga postao prvi čovek SSSR. Bilo mi je jedanest godina i kao dete dvoje srpskih novinara već sam imao donekle izgrađenu sliku o prijateljskoj zemlji i bratskom narodu koji u njoj živi. Od trenutka kada smo otac, majka i ja prešli granicu na Evzoniju sa uzbuđenjem sam upijao svaki detalj, naročito zapažajući razlike u odnosu na zemlju iz koje smo dolazili. Sem koka-kole u konzervi, koja se u komunističkoj Jugoslaviji tada prodavala u staklenim flašicama, za oko su mi još zapale i zelenom bojom svuda ispisane parole. Pitao sam oca i majku šta je to PASOK, i zbog čega je taj natpis ispisan na svakom nadvožnjaku i svakoj banderi duž autoputa. Objasnili su mi da se, za razliku od jednopartijske Jugoslavije, zahvaljujući političaru koji se zove Konstantinos Karamanlis, u Grčkoj održavaju demokratski izbori, na kojima se slobodno takmiče različite političke stanke. Uključujući i komuniste.
Kada sam sredinom februara 2016. godine, ovaj put kao srpski ambasador, istim putem stigao u Grčku, baš tog dana štrajkovali su poljoprivrednici širom zemlje. Autoput od Evzonija do Atine bio je blokiran na mnogo mesta, ali bi me grčki seljaci, čim bi videli srpske registarske tablice, čuli ko sam, kuda i zašto idem, propuštali da slobodno prođem. Nisam mogao a da ne mislim na prvi susret s Grčkom i moje roditelje. Ista benzinska pumpa odmah po prelasku granice. Četrdeset godina kasnije ista koka-kola u konzervi, samo ovoga puta light. A umesto jarko zelenih, već izbledele crvene parole sa natpisom SIRIZA i pozivom da se na referendumu glasa „Ne“.
Nikada neću zaboraviti prvu službenu posetu Kritu uoči Božića 2017. godine. U širem društvu obreo se i jedan evropski kolega koji je neprestano, od ujutru do uveče, Grčkoj i Grcima nalazio mane. Sve mu je smetalo. Dok smo kišnog jutra šetali ulicama Hanje nije prestajao da zvoca: „Gledaj ovoga - nije vezao pojas, vidi nje - prošla je kroz crveno i vozi u suprotnom smeru, obrati pažnju na ovu trojicu - puše u kolima“. Kasno istog popodneva, pošto smo se klancem Imvros pešice spustili do obale Libijskog mora, zatekli smo se u zaseoku sa tek nekoliko kuća. Već se smrkavalo a iznad nas, u planinama, počeo da provejava sneg. Do tada nesnosni diplomata, sada zabrinut kako ćemo se vratiti do mesta gde smo nekoliko sati ranije ostavili parkirane automobile, bio se ućutao. Tako izgladnele i promrzle ugledao nas je jedan od glave do pete u crno obučen Krićanin. Odmah je shvatio da smo u nevolji. Ne samo da nas je nahranio i napojio u svojoj kući, već nas je u svom starom kombiju prevezao do planinskog prevoja gde smo na ulasku u klanac ostavili svoje automobile. Mom džangrizavom kolegi više nije smetalo ni nevezivanje pojasa, ni pušenje u kolima. Dok smo se vozili krivudavim putem koji preko Belih planina (Madares) vodi ka Hanji nisam izdržao da mu ne kažem da Grci možda nekada i naprave po koji sitan saobraćajni ili drugi prekršaj, ali da ljudskost i gostoprimstvo, grčko „filotimo“, ne mogu da se usade nikakvim briselskim propisima. Za poslednjih osam godina, kao srpski ambasador, zajedno sa Grcima sam slavio, strepeo i tugovao. Proslavljao imendane, rođenja i venčanja, na poslednje putovanje ispraćao Konstantinosa Micotakisa, Mikisa Teodorakisa, Karolosa Papuljasa. Što sam bolje i dublje upoznavao Grčku i njeno pravo, od uobičajene turističke ponude sakriveno, najlepše lice - od solunskih predgrađa poput Četrdeset crkava i Trijandrije, preko jonskih ostrva u rano proleće i Dodekaneza u poznu jesen, sve do snegom prekrivenih planinskih visokravni Psiloritija nad Anojom - bila mi je sve lepša. Više mi je prijala a naši rastanci sve su mi teže padali. Ovaj, posle osam godina neprekidnog života s Grcima, najteže.
— Silvana (@Silvana71376830) 25. фебруар 2024.
Pišući knjigu „Grčka: rat za nezavisnost, stvaranje države i preporod nacije“, ali i iz neposrednog iskustva, shvatio sam da je, u političkom i kulturnom smislu, u krajnjoj liniji u smislu savremenog nacionalnog karaktera i identiteta današnjih Grka uzetih u celini, osećaj za meru najveća grčka vrlina. Svojevrsni grčki ekvilibrijum, odnosno pobeda srednje linije kao rezultante svih snaga. Uspešno mirenje i sinteza suprotstavljenih krajnosti – Istoka i Zapada, tradicionalnog i modernog, pravoslavlja i prosvećenosti, nacionalnog ponosa i svesti o sopstvenim slabostima, jake države i demokratije, jake vojske i civilne kontrole nad njom – najveća je pobeda današnjih Grka. Do ove pobede Karamanlisova i Papandreuova Grčka nakon vojne hunte nije došla nimalo lako. Svakako ne pre nego što su se, nakon neretko krvavih unutrašnjih sukoba, različite krajnosti pokazale kao pogrešne. Ako bih se usudio da posle osam godina suživota bilo šta zamerim Grcima, to bi jedino moglo da bude isto ono što ponekad zameram i sopstvenom narodu – povremeno samoporicanje. Jedan nedostatak neretko praćen nedovoljnim verovanjem u sebe i istovremenom fascinacijom nečim stranim. Dakle, odstupanje od srednje linije. Odstupanje od antičkog principa mere.
Grčka je izvanredno lepa zemlja. Međutim, ono što je u njoj najlepše nisu prirodne lepote. Njeno najveće bogatstvo nisu prirodni resursi. Najlepše i najbogatije što Grčka ima su oni koji žive pod plavim grčkim nebom. Od Krfa do Kasteloriza, od Didimotiha do Sfakja. Njeni ljudi, Grkinje i Grci. Iako bi svako hvala bilo premalo, njima ga dugujem za nenadmašivo gostoprimstvo i veliku ljubav kojom su me obasipali na svakom koraku. Sećanje na nju neće moći da izbledi ništa, niti da obriše iko. Čak ni fizička udaljenost koja je za ljubav isto što i vetar za vatru. Male gasi, a velike još više rasplamsava.
Autor:
