Goran Vesić objavio je novi autorski tekst za Politiku koji prenosimo u celosti:
Još pre sedam časova na Bežanijskom aerodromu sve je bilo spremno za polazak. G. Striževski pregledao je avion, isprobao motor i čeka. Ubrzo je došao i g. Sondermajer, odmah za njim i prota g. Dušan Marković, koji će začas izvršiti kratko osvećenje aviona. Tačno u sedam časova g. Sondermajer je oglasio polazak. Mesta zauzimaju saradnici beogradskih listova. Za volanom je g. Striževski, a do njega g. Sondermajer. Među putnicima je i simpatični Pavle Ćuk, mehaničar, koji će posle svakog spuštanja da pregleda da li je motor u ispravnom stanju. Sondermajer daje znak, a tri vojnika hvataju za elisu i svom snagom pokušavaju da je zavrte. Zvuk motora u nekom svom čudnovatom taktu počinje da zaglušuje žamor nestrpljivih putnika. Na aerodromu ,,Dojno polje” podno Bežanijske kose lagano aeroplan hvata zalet, odvaja se od piste i mora da napravi nekoliko krugova kako bi dosegao dovoljnu visinu za siguran let. To je bio pozdrav prestonici. Odmah zatim hvatamo se sremske ravnice i kratko vreme letimo duž Save. Avion se jednako penje. Posle nepunih dvadeset minuta okreće se g. Sondermajer i upozoruje nas na brda koja ćemo začas preleteti“, navodi se u jednom od tekstova i dodaje: ,,To je Cer, kaže g. Sondormajer, i u kratkim potezima prepričava nam svoje uspomene iz rata“, opisivale su beogradske novine prvi putnički let u Kraljevini Jugoslaviji 5. maja 1930. godine od Beograda preko Sarajevo do Podgorice.
Tadija Sondermajer, jedan od najpopularnijih Beograđana između dva svetska rata, bio je ratni heroj iz Velikog rata, najbolji srpski avijatičar, avanturista, prvi školovani vazduhoplovni inženjer i poliglota koji je bio veoma društveno aktivan. Balkanske ratove i početak Velikog rata proveo je kao konjički oficir da bi njegov kraj dočekao kao jedan od najboljih savezničkih pilota jer se dobrovoljno priključio francuskom vazduhoplovstvu na Zapadnom frontu. Bio je samostalni vođa lovačke patrole u elitnoj eskadrili ,,Roda”, specijalizovanoj za dejstva protiv eskadrile nemačkog asa Manfreda fon Rihthofena poznatijeg kao Crveni Baron. Sa vojnim pilotom poručnikom Leonidom Bajdakom obavio je uspešan etapni let jednomotornim dvosedom avionom Potez 25 od Pariza do Bombaja i nazad do Beograda od 20. aprila do 2. maja 1927. godine, preletevši 14.800 km u 13 etapa, čime su stekli svetsku slavu. Bio je jedan od osnivača i direktor Društva za vazdušni saobraćaj Aeroput, prvog komercijalnog avio-prevoznika i utemeljitelj savremene civilne putničke avijacije kod nas.
Avion Potez 29 – 2, u kojem su bili prvi putnici za Podgoricu imao je veoma dobre karakteristike za putničku letelicu tog vremena. Međutim, kabina nije imala regulaciju pritiska kao ni grejanje, pa je bilo veoma hladno. Posadu su činila dva člana, a avion je mogao da primi pet putnika i da preveze još 250 kilograma tereta maksimalnom brzinom od 200 kilometara na sat. Sondermajer je voleo francuske avione pa je Potez bio logičan izbor za njegovu avio kompaniju. Zbog toga je 1926. godine išao na poslednji dvoboj u istoriji Srbije sa književnikom Milošem Crnjanskim. Naime, u redakciji vojnog časopisa Naša krila Crnjanski i Sondermajer posvađali su se oko toga da li su bolji francuski ili nemački avioni. Crnjanski je izazvao Sondermajera na dvoboj koji se održao u Vršcu. Crnjanski je prvi pucao i promašio a Sondermajer je rekao ,,odustajem” i pucao je u vazduh. Tako je spasao život jednom od najboljih srpskih pisaca 20. veka a naša književnost nije ostala bez ,,Seoba”, ,,Dnevnika o Čarnojeviću”, ,,Romana o Londonu” ali i ,,Lamenta nad Beogradom”.
ПРВИ ПУТНИЧКИ ЛЕТ pic.twitter.com/scvLNuJSgB
— Silvana (@Silvana71376830) 15. март 2024.
,,Žurimo prema Nevesinju, ostavljajući sa desne strane Mostar i Stolac. Više Gackoga avion hvataju oblaci, a mestimice i kiša. Provalije i vrhovi nižu se jedan za drugim, goli hercegovački krševi ostaju za nama i za nekoliko časaka bićemo nad Crnom Gorom. Avion obilazi Durmitor u visini od dve hiljade i pet stotina metara. G. Sondermajer nas upozoruje da smo nad Nikšićem. Još nekoliko časaka pa smo nad Podgoricom. Zeta, bistra kao suza, pokazuje nam put..”, opisivali su novinari let prema Podgorici posle poletanja iz Sarajeva. Tačno u 10.45 na podgorički aerodrom sleteo je prvi putnički avion. I tu se okupilo mnoštvo sveta, klicali su oduševljeno ,,gostima pristiglim sa neba”. Prvi im je prišao ban Zetske banovine armijski general Krsta Smiljanić. Odmah za njim sa pilotima i predstavnicima beogradske štampe rukovali su se predsednik opštine Podgorice Nešo Šćepović, koji je učinio sve da doček bude što svečaniji, pa oficiri podgoričkog garnizona, građanstvo. Podgorica je tog dana bila sva okićena državnim zastavama, a radnje su od deset pa do četiri sata posle podne bile zatvorene. Državno činovništvo, po naročitom naređenju nije radilo od deset sati. Na aerodrom su sve škole poslale sa đacima svoje profesore i učitelje, došli su i ,,Sokolovi”, pa članice ženskog dobrotvornog društva i najstarijeg pevačkog društva ,,Branko”. Svi ovi podaci imaju svoje mesto u istoriji i ne bi trebalo da budu zanavek zaboravljeni. Na aerodromu je avion kršten i poneo je ime – Podgorica, a kumovala je Šćepovićeva žena. Ona je Sondermajeru u ime podgoričke opštine darovala skupoceno crnogorsko odelo od 12.000 dinara (prosečna mesečna radnička plata u Jugoslaviji je te godine bila 1.143 dinara), a Striževskom deset zlatnih napoleondara. Potom je u hotelu ,,Imperial” priređen banket sa sto pedeset zvanica. Dok su domaćini nazdravljali sa gostima, dizali čaše uvis izgovarajući kraljevo ime, za to vreme je mehaničar Ćuk pregledao avion, snadbeo ga gorivom, pa je tačno u 14 časova Sondermajer mogao da da znak da polete nazad ka Beogradu. ,,G. Striževski ponovo uzima volan u ruke i avion kreće praćen zvucima vojne muzike sa Cetinja. Građanstvo je još dugo klicalo i mahalo maramicama, dok smo mi na lakim krilima dizali se prema Lovćenu da se kroz nekoliko časova izgubimo u plavičastoj magli iznad Jadrana“, pisali su novinari u tekstu koji su Beograđani mogli da čitaju dva dana kasnije.
Tadija Sondermajer je preživeo Drugi svetski rat i posle oslobođenja radio je kao inženjer na izgradnji Novog Beograda. Umro je 1967. godine gledajući kako Jugoslovenski aerotransport (JAT), koja je nastala iz njegovog Aeroputa, postaje svetski poznata kompanija. Pola veka kasnije, 2017. godine, u Palmotićevoj ulici dobije je bistu. Vladimir Striževski poginuo je u avionskoj nesreći 22. avgusta 1940. godine kod Gospića. Rođen je u carskoj Rusiji 1894. godine, bio je pilot tokom Velikog rata i zatim se na strani Vrangelove bele armije borio protiv Lenjinovih komunista. Nakon sloma ,,belih Rusa” 1921. godine, sa saborcima, stigao je u Kraljevinu Jugoslaviju gde je ostavio najveći trag i ostao zauvek.
