Jedan od najsnažnijih i najtragičnijih trenutaka u srpskoj istoriji dogodio se u proleće 1594. godine, kada su osmanske vlasti, u pokušaju da zastraše i slome srpski narod, naredile da se spale mošti Svetog Save – najpoštovanijeg svetitelja i prvog arhiepiskopa autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Ovaj događaj, koji je trebalo da bude simboličan kraj srpskog duhovnog otpora, postao je upravo suprotno: tačka preokreta u istorijskoj i duhovnoj svesti naroda.
Juče je ruka Svetog Save preneta iz Mileševe u Vaznesenjsku crkvu u Beogradu i pripremljena da danas bude na čelu Spasovdanske litije.
Sveti Sava (1174–1236), rođen kao Rastko Nemanjić, bio je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje. Odricao se svetovnog života, zamonašio na Svetoj Gori, a kasnije se vratio u otadžbinu i osnovao autokefalnu Srpsku pravoslavnu crkvu 1219. godine. Kao prvi arhiepiskop, organizovao je crkveni život, školstvo, bolnice i pravni sistem. Učinio je mnogo više od puke religijske uloge – postao je osnivač duhovnog i kulturnog identiteta srpskog naroda.
Foto: Tanjug/Marko Đoković
Nakon njegove smrti 1236. godine u bugarskom gradu Trnovu, mošti Svetog Save su, već sledeće godine, prenete u Srbiju i položene u manastir Mileševu, koji je ubrzo postao jedno od glavnih hodočasničkih mesta u srednjovekovnoj Srbiji.
Banatski ustanak i lik Svetog Save na barjacima
U 16. veku, Srbija je već više od jednog veka bila pod osmanskom vlašću. Srpski narod je bio obespravljen, ali ne i zaboravljen. Krajem 16. veka, pojavila se nada u obliku ustanka u Banatu. Godine 1594., Srbi u Banatu digli su bunu protiv Osmanlija, a na barjacima koje su nosili istaknuti su likovi Svetog Save – kao simbol duhovnog vođe i zaštitnika naroda.
Ovo nije bio puki religijski gest: vođe ustanika svesno su odabrale Svetog Savu da bude znak ujedinjenja naroda. Njegovo ime i lik nisu samo inspirisali – već su predstavljali duhovni autoritet kojem se narod vraćao u trenucima krize.
Reakcija Osmanskog carstva: Spaljivanje svetitelja
Ovaj potez ustanika razbesneo je osmanskog velikodostojnika u Beogradu, Sinan-pašu, koji je želeo da pošalje snažnu poruku – kako narodu, tako i budućim potencijalnim buntovnicima. U cilju psihološke osvete i zastrašivanja, Sinan-paša je odlučio da uništi ono što je Srbima bilo najsvetije.
Uz pratnju vojske, mošti Svetog Save su prenete iz manastira Mileševe u Beograd, na brdo Vračar, tada prazan prostor van gradskih zidina. Tamo su javnim činom spaljene, pred okupljenim narodom i vojnicima. Datum nije precizno zabeležen, ali se veruje da se to dogodilo u maju 1594. godine.
Foto: Tanjug/Marko Đoković
Spaljivanje je imalo duboku simboliku. To nije bilo samo uništavanje tela – to je bio pokušaj da se uništi vera, identitet i nada jednog naroda.
Umesto da bude kraj, ovaj događaj je postao početak novog duhovnog otpora. Narod je bio potresen, ali ne slomljen. Vest o spaljivanju moštiju proširila se širom tadašnjih srpskih zemalja, izazivajući ogorčenje i tihu, ali duboku, unutrašnju pobunu. Sveti Sava je time postao mučenik, ne samo zbog svog svetog života, već i zbog načina na koji je njegovo ime pokušano izbrisati iz svesti naroda.
Ono što Sinan-paša nije mogao da predvidi jeste da se simboli ne spaljuju lako. Iako je telo nestalo u plamenu, kult Svetog Save je samo ojačao. Njegov lik se još više pojavljivao na freskama, u knjigama i narodnim pričama. Po selima i manastirima, njegova slava je slavljenja još usrdnije.
U vezi sa spaljivanjem moštiju vezuje se i jedno uporno narodno predanje – da ruka Svetog Save nije izgorela. Prema toj priči, monasi iz Mileševe su, naslutivši šta će se dogoditi, uspeli da pre spaljivanja sakriju njegovu desnu ruku, kojom je, simbolično, blagosiljao narod i služio liturgiju. Bilo da je reč o istorijskoj činjenici ili legendarnoj utehi naroda, ruka Svetog Save je postala simbol duhovnog kontinuiteta – da, iako je njegovo telo nestalo u pepelu, njegova moć blagosiljanja i dalje živi među Srbima.
Foto: Tanjug/Marko Đoković
Na mestu gde su mošti spaljene, vekovima kasnije počela je gradnja jednog od najmonumentalnijih verskih objekata u ovom delu Evrope – Hrama Svetog Save. Radovi su započeli 1935. godine, ali su često prekidani – zbog rata, politike, nedostatka sredstava. Hram je konačno otvoren za javnost 2004. godine.
Sam čin izgradnje Hrama na mestu spaljivanja moštiju nosi snažnu poruku: pokušali su da unište veru, a mi smo na tom pepelu podigli hram. Hram danas nije samo verski objekat, on je simbol vaskrsavanja duha, duhovne izdržljivosti i vere u kontinuitet.
Autor: D.B.
