Telo sv. Spiridona ima stalnu temperaturu 36,6 stepeni njemu rastu nokti i kosa. I što je najčudnije – odeća koja mu je obučena menja se svakih pola godine, zato što se haba kao da ne leži u kivotu već hoda. Čuvar kivota je pričao da se dešava da ključ ne može da otvori bravu kivota. I tada sveštenici znaju – svetitelj jednostavno nije u kivotu, on hoda po ostrvu.
Sveti Spiridon Trimituski i njegova čuda - zaštitnik zanatlija i ostrva KrfaSveti Spiridon Trimituski je hrišćanski svetitelj. Rođen je na Kipru 270. godine. Živeo je u vreme cara Konstantina Velikog. Otac i majka su mu bili seljaci, jednostavni i prostodušni, pa su mu i samom jednostavnost i prostodušnost ostale vrline do kraja života, iako se u međuvremenu uzvisio do episkopa u mestu Trimitusu. Oženio se u mladosti, i imao ćerku Irenu (Irinu), kad mu je žena umrla, on se predao službi Bogu kao i njegova ćerka. Učestvovao je na Prvom saboru u Nikeji, i tu se istakao jasnim i jednostavnim ispovedanjem vere, kao i čudesnim moćima kojima je povratio mnoge jeretike u hrišćanstvo.
FOTOGRAFIJE POGLEDAJTE OVDE
Umro je 348. godine, a njegove mošti se čuvaju na Krfu.
Jednom su lopovi ušli u stado Svetog Spiridona, u nameri da ukradu neku ovcu, a kad im nije uspelo, svetitelj im dade jednog ovna govoreći: „Evo, uzmite jednog ovna, da vam trud ne bude zaludan.“
Čuda Svetog Spiridona
Četvrti vek naše ere s pravom možemo smatrati zlatnim vekom hrišćanstva. Godine 325. održan je Prvi Vaseljenski Sabor, na kome je bio donet “Simvol Vere“, koji ukratko iznosi osnovne dogmate pravoslavnog veroučenja. Taj vek nam je podario mnoštvo svetitelja i vodećih bogoslova, među kojima su: Sv. Nikolaj Čudotvorac, rodonačelnik monaštva Antonije Veliki, Sv. Atanasije Veliki … Sveštenoslužitelji u to vreme bili su daleko od iskušenja vlasti i novca – jer nije prošlo još ni dva veka kako su pristalice Hristovog učenja ubijali zbog njihovih ubeđenja. Mlada, ali već u potpunosti svesna sebe kao realne snage, sposobna da nosi svet i dobrotu, hrišćanska crkva i njen klir bili su obrazac moralnih normi za ljude.
Ovaj ne veliki uvod nije slučajan. Jer da bi razumeli čoveka, tim pre svetitelja, neophodno je duhom proniknuti u njegovo vreme.
Tako 343. godine, ostrvo Kipar, jedno od dragulja Vizantijske države, bilo je povlašćeno u lučama slave i moći najvećeg od državnika, cara Konstantina. U to vreme, nevelikom no bogatom kiparskom gradu Trimifuntu, bio je izabran za episkopa, sveštenik po imenu Spiridon.
Iako je od njegovo smrti prošlo toliko vekova, o njemu je puno toga poznato. Spiridon je poticao iz bogate porodice, imao je raskošnu kuću i veliko imanje. Bio je veliki radnik, uzimao je aktivno učešće u društvenom životu rodnog grada, poštovali su ga svi žitelji. Bez obzira što je zauzimao visok položaj, svaki čovek mu je mogao doći po savet. Spiridon je bio spreman da sasluša svakoga, bio to siromašni zanatlija ili krupni veleposednik.
Ne retko su mu se obraćali tražeći materijalnu pomoć, i Sveti Spiridon bi uvek davao tražene sume, ne tražeći ni pismenih potvrda a kamoli kamatu. Uvek je govorio: „Vratićeš kad budeš mogao“. Njegova najveća radost i odmor od svakodnevnih obaveza bila je žena, čije ime istorija, na žalost, nije sačuvala. Spiridon ju je veoma voleo, i s godinama je ta ljubav postajala sve jača. U to vreme bračno stanje još nije predstavljalo prepreku za zauzimanje visokog mesta u crkvenoj jerarhiji jer – institucija monaštva se tek kasnije učvrstila u hrišćanstvu.
Jednom se desila nesreća. Spiridonova žena se razbolela i posle nekoliko dana je umrla. Kako se primećuje u uspomenama njegovih savremenika, koje su se sačuvale do današnjih dana, ta tragedija je jednom i zauvek promenila život tog čoveka. Spiridon nije roptao na Boga. Nije pitao, zašto je baš njemu, koji ničim nije prognevio Gospoda, poslata takva kazna. Prihvatio je svoje udovstvo sa pokornošću i smirenjem, videvši u njemu – znak kojim ga je Gospod pozvao da promeni svoj život.
Na neko vreme Sveti Spiridon se povukao u samoću i malo je raztgovoarao sa svojim prijateljima. Retko je izlazio iz kuće, samo kada je bilo neophodno, no i dalje je bio kao i ranije dobar i milosrdan prema svima, i ljudi su nastavljali da mu dolaze po pomoć i savete.
Nije prošlo ni godinu dana od smrti njegove žene, a Sveti Spiridon, episkop Trimifunta i jedan od najbogatijih i najpoštovanijih ljudi u gradu, doneo je odluku, koja je iznenadila čak i one koji su ga veoma dobro poznavali. Najpre je svima oprostio dugove, a onda je počeo razdavati svoj novac. Pri tom se trudio da njegova ušteđevina dospe do najsiromašnijih i onih kojima je najpotrebnija. Zatim je Spiridon prodao svoju kuću, svu imovinu i zemlju, a dobijeni novac oopet razdelio najsiromašnijim žiteljima Kipra.
Od sveg imanja Sveti Spiridon je sebi ostavio samo odeću koja je bila na njemu i skupoceno žezlo. No, kada je odlazio iz svog rodnog grada, njegovi prijatelji su videli da je taj znameniti čovek istinski srećan. Srećan isto kao u one dane, kada je njegova voljena žena bila živa. Od tog trenutka završava se istorija blagočestivog episkopa grada Trimifunta, učesnika Prvog Vaseljenskog Sabora i počinje istorija Svetog Spiridona.
Sveti pastir Spiridon
Tek što je počeo da luta po ostrvu, Sveti Spiridon je otkrio u sebi dar za isceljenje. U nekom selu njega su, kao duhovno lice, zamolili da se pomoli za čoveka koji je umirao od groznice. Kada je Spiridon nad bolesnikom pročitao molitvu, umirući je odmah ozdravio. U svakom selu kroz koje bi prolazio bilo bi bolesnika ili sakatih. Posle Spiridonove molitve, slepi bi progledavali, hromi bi ostavljali štake, a oni na samrtnom odru, vraćali bi se u život.
Slava o čudotvorcu je velikom brzinom obletela celo ostrvo i dospela čak i iza njegovih granica. Svedoci čudesa bili su na stotine ljudi, i to je kroz dokumente potvrđeno u letopisima ostrva tog doba.
No, Sveti Spiridon se klonio slave i popularnosti, govoreći, kao i mnogi sveti pre i posle njega, da čudesa čini Bog, a on je samo provodnik Njegove volje. Kao potvrdu tih reči on je pokazivao kako se čudo isceljenja dešava. I zaista, sve što je svetitelj činio bilo je prosto čitanje molitve nad stradajućim i traženje od Gospoda da mu pomogne.
Bežći od neprekidne pažnje, Sveti Spiridon se zaposlio kao pastir u nekom zabačenom selu. No, ni tu mu stradalnici nisu davali mira, a Spiridon nije mogao nikoga da odbije. Jednom mu je došla žena i donela telo svoje ćerke, koja je izdahnula pre nekoliko dana. Telo je već posivelo i, mada su znali za silu i čudesa Spiridonova, niko nije verovao u to, da devojku može vaskrsnuti. Videći neizmernu majčinu žalost, Spiridon je vratio dete u život. U deliću trena sivilo je nestalo sa tela, devojčica je otvorila oči i progovorila. Majka, koja svejedno do kraja nije verovala u čudo, već je iz očajanja pošla da traži pomoć od Spiridona, nije izdržala i umrla je potresena. Tada je Spiridon i nju vaskrsao. Sve se to desilo pred brojnim svedocima i bilo je zapisano u hronikama ostrva Kipra. Crkva, detaljno ispitavši sve okolnosti oko ovog događaja, zvanično je priznala ovo što se desilo za čudo.
Treba reći, da je sposobnost vaskrsavanja iz mrtvih bila darovana samo malom broju svetitelja. To je prvi učinio Isus Hristos, vaskrsavši svog prijatelja Lazara. Posle toga, vaskrsenja se nisu često događala, a već dvostruko vaskrsenje u istoriji hrišćanstva prava je retkost.
Međutim, Crkva poštuje Svetog Spiridona ne samo kao čudotvorca, već i kao čoveka proslavljenog neobičnom mudrošću. Jednom, još pre takvog nomadskog života, došao mu je seljak i žaleći se na nerodicu zamolio malo pšenice za setvu. Sveti Spiridon mu je predložio da sam ode u ambar i uzme potrebnnu količinu. „Zar ti nećeš poći sa mnom i nećeš gledati koliko ću uzeti da bi potom znao koliko da mi tražiš natrag?“ – upitao je seljak. „Ja jednostavno znam da ćeš uzeti onoliko koliko ti treba a vratićeš koliko budeš mogao“ – spokojno je odgovorio Sveti Spiridon. Molilac je bio zadivljen odgovorom svetitelja, ali kada je ušao u ambar, jednostavno fizički nije mogao da uzme više nego što mu je potrebno – svako suvišno zrno mu je ispadalo iz ruku.
Učinivši mnoštvo čudesa, Sveti Spiridon je umro 12. decembra u svojih 78 godina. Taj dan, 25. decembar, po novom kalendaru, predstavlja osnovni praznik za one koji žele da slave spomen Svetog Spiridona episkopa Trimifuntskog.
Čudesa Svetog Spiridona posle smrti
Saznavši za pravedan i sveti život episkopa Spiridona, jedan od vizantijskih careva zapovedio je da se iskopa njegovo telo i smesti u usipalnicu hrama Svete Sofije u Carigradu. Kada su Spiridonove ostatke izvukli iz groba, divljenju prisutnih nije bilo kraja. Bez obzira što je telo ležalo u zemlji desetine godina, ono se uopšte nije promenilo – kao da je sveti starac bio juče sahranjen. Imao je cele zube i kosu, odlično se sačuvala koža, bilo je moguće bez truda raspoznati crte lica. Kada su mošti smestili u Carigrad u specijalni kivot, otkrilo se, da svetitelj nastavlja da čudotvori. Mnoštvo poklonika, koji su se pomolili pored kivota i dotakli se moštiju, dobili su isceljenje.
Mošti Svetog Spiridona nalazile su se u Carigradu do njegovog pada pod Turke. Posle toga netljeno telo je bilo premešteno na ostrvo Krf (lokalni naziv Kerkira). Saznavši koliko se velika svetinja nalazi kod njih, Kerkirci su za mošti izgradili hram i do dana današnjeg smatraju Svetog Spiridona pokroviteljem svoga ostrva. Ostrvo Krf je jedno od malobrojnih grčkih ostrva koje nikada nije bilo pod vlašću Turaka. Njegovi žitelji smatraju sebe pravim Jelinima, čija krv se nije mešala sa strancima. Naravno, Turci su neprekidno pokušavali da osvoje to živopisno ostrvo. Prvi put kada mu se njihova flota približila, turski mornari su ugledali ogromnu, užasavajuću priliku starca i u strahu nisu smeli da se iskrcaju na obalu. Potom su rešili da razore hram sa moštima kako bi Kerkirce lišili svog pokrovitelja. No, Sveti Spiridon se javio žiteljima i rekao gde je podmetnut eksploziv. Njega su pravovremeno našli i uklonili.
Autor: D.Bošković
