Pred Božić, dok se u gradovima užurbano kupuju pokloni, a ulice svetlucaju od lampica, jedan član redakcije Pink.rs našao se na potpuno drugačijem mestu. U tišini i molitvi, daleko od svakodnevice, boravio je u manastiru Hilandar, na Svetoj Gori, gde se Božić ne dočekuje bukom, već dubokim unutrašnjim mirom.
Na Hilandaru, Božić nije jedan dan. To je proces. Priprema počinje dugim postom, pojačanom molitvom i radom. Svaki dan ima svoj ritam, tačno određen i nepromenljiv vekovima. Monasi ustaju pre zore. Prva zvona oglašavaju početak jutarnje službe dok je noć još gusta, a hladnoća oštra.
U danima pred Božić, čitav manastir živi tiše nego inače. Razgovori su svedeni na nužno. Sve je podređeno molitvi. Nema ukrasa, nema jelke, nema spoljašnjeg sjaja. Ali ima onoga što se retko nalazi – potpune sabranosti.
Foto: Pink.rs/Z. Veljković
Liturgija i pričešće kao središte svega
Put ka Svetoj Gori i manastiru Hilandar započeo je u Jerisosu u koji smo došli iz Beograda, tihim korakom vere i nemira u srcu, ukrcavanjem na brod koji je, noseći nas preko uzburkanog Egejskog mora, postao granica između sveta koji ostavljamo iza sebe i svetinje kojoj se, sa strahopoštovanjem i nadom, približavamo. Svaki talas je udarao u trup broda kao podsetnik na sopstvenu nedostojnost, ali i kao molitva koja nas je, uprkos buri, vodila ka mestu gde vreme diše drugačije.
Foto: Pink.rs/Z. Veljković
Pristali smo brodom, izlazili tihim, drhtavim koracima, a temperatura u ovom zimskom periodu bila je +17 stepeni. Srce je počelo jako da lupa kada smo ugledali Hilandar.
Centralni trenutak boravka bio je odlazak na liturgiju i pričešće. U manastirskoj crkvi, osvetljenoj samo svećama i kandilima, vreme kao da prestaje da postoji. Pojanje monaha, bez instrumenata, ispunjava prostor i ulazi duboko u čoveka. Nema publike. Svi su učesnici.
Foto: Pink.rs/Z. Veljković
Posebnu težinu ima gest koji je učinio naš kolega iz redakcije. Ostavio je imena svih zaposlenih u Pink.rs, kako bi se u narednih 40 dana u manastiru čitale molitve za njih. Na Hilandaru, to nije formalnost. Imena se zaista pominju, svakodnevno, u molitvenom poretku koji se ne prekida.
Božić bez buke, ali sa punoćom
Sam Božić dočekuje se noćnom liturgijom. Sneg često prekrije Svetu Goru, a Hilandar izgleda kao da je istrgnut iz vremena. Posle službe, bratstvo i gosti dele skroman obrok. Nema raskoši, ali ima zahvalnosti. Hleb, masline, malo vina. Dovoljno.
Foto: Pink.rs/Z. Veljković
Ono što ostaje posle boravka na Hilandaru nije uspomena u klasičnom smislu. To je osećaj. Tišina koja prati čoveka i kada se vrati u svet iz kog je došao. Podsetnik da Božić nije u onome što se vidi, već u onome što se nosi.
Za redakciju Pink.rs, ova poseta bila je više od putovanja. Bila je prilika da se, makar na kratko, zastane i seti suštine praznika. Onako kako se to radi vekovima, iza visokih zidina Hilandara, gde se Božić ne slavi glasno, ali se doživljava duboko.
Pink.rs/Z. Veljković
Pink.rs/Z. Veljković
Pink.rs/Z. Veljković
Pink.rs/Z. Veljković
Pink.rs/Z. Veljković
Pink.rs/Z. Veljković
Pink.rs/Z. Veljković
Pink.rs/Z. Veljković
Pink.rs/Z. Veljković
Pink.rs/Z. Veljković
