Ono što je najviše interesovalo Italijane, ali i sve koji znaju za Sinišu jeste priča o borbi sa leukemijom, iz koje je Mihajlović izašao kao pobednik.

- Bilo je vremena u životu kada sam zavoravio da plačem. Posle sam plakao mnogo, a sada sam između - poručio je srpski trener prisutnima, a potom nastavio o detaljima tokom lečenja:

- Živeo sam na taj način... Ne mislim da sam heroj. Ima ljudi koje je sramota i koji se kriju zbog bolesti i to nije ispravno. Nema zašto da ih bude sramota. Plakao sam mnogo puta i otkrio sam da je u redu da to radim. Kada sam se sedeo na klupi protiv Verone imao sam 15 kilograma manje nego danas. Bio sam više mrtav nego živ. Ali, pojavio sam se tamo da bi svi shvatili da se borim i da želim normalan život.

Tek kada se našao u teškoj situaciji shvatio je da ranije nije pazio dovoljno na svoje zdravlje.

- Kada sam video sebe na televizoru nisam mogao da se prepoznam, ali to nije bila slika moje slabosti nego moje snage. Poručio sam bolesti: "Sad ćemo da se borimo i videćemo ko će da pobedi". U takvom trenutku shvatiš koliko je važno da paziš o sebi. Bilo je dana kada sam trenirao sa temperaturom od 40 stepeni, u bolovima, pod injekcijom. Nakon mesec dana u bolnici želeo sam da se vratim na terenm ali rezultati mi nisu dozvoljavali. Doktor me je ipak razumeo i pustio me. Da sam ostao u bolnici umro bih - poručio je Mihajlović.

On se potom osvrnuo i na fudbal, a jedna od stvari o kojoj je pričao jeste odnos navijača prema njemu.

- Uživao sam u Firenci, bilo mi je prelepo. Najgora stvar je neznanje. Ako su mi aplaudirali, bio sam srećan, ako su zviždali nije mi bilo tako krivo. Tamo su mi svi zviždali, bilo je baš lepo! Navijači su me zvali ciganinom, meni je to bilo pravo zadovoljstvo! Tada sam voleo to što me mrze, ali ne i sada. U jednom gradu sam prebio dvojicu, jednog od njih na tribinama. Kada ste na terenu i vređaju vas, to je u redu, ali kada su vam blizu, na ulici, to ne možete da ignorišete.

Pitali su ga i šta misli o trenutnom timu Lacija čiji je dres nekada nosio.

- Potreban im je centralni defanzivac koji komanduje odbranom, ima iskustvo, karakter, ko asistira i postiže golove, koga se plaše igrači protivničkih timova jer im je pretnja. U moje vreme je bilo tako, Japa Stama je bilo dovoljno samo videti, iako je on dobrodušan. Imao je jednom svađu sa Pipom Inzagijem, mi smo imali Simonea Inzagija u timu. Pipo je rekao nešto u stilu, 'pokazaću ja tebi'... Došao je Stam, skinuo dres, onako mišićav i ćelav, sav tetoviran. Bilo je u stilu, 'reci mu sad nešto'! Na terenu smo Kouto i ja bili pretnje, ja sam se svađao, on je vodio stvari ili suprotno. Jer ako sam se ja svađao i tukao, sudija bi mi pokazao žuti. Sad je svaki kontakt faul, nema više smisla.

Dotakao se i perioda kada je trenirao Milan i kada je radio sa Silvijom Berluskonijem.

- Bila mi je čast da budem njihov trener, što sam upoznao Berluskonija. Nije išlo najbolje među nama, možda zbog nekompatibilnosti karaktera. Teško mi je da da sve obrnem naglavce. On je takav da uvek zahteva da se uradi ono što je njegova želja. Vreme provedeno sa njim nikad neću zaboraviti. Kad ga sretnem, uvek mu se zahvalim na svemu jer je za mene na emotivnom i ličnom nivou to bio lep period. Berluskoni tada nije bio predsenik kao ranije, ali bilo je u redu i bio sam srećan što sam tamo. Kako kaže Đovani Trapatoni, imate dve vrste trenera, oni koji su oterani i koji će tek biti oterani - zaključio je Siniša Mihajlović.