Srbiju su prošle nedelje potresle dve porodične tragedije, koje su se dogodile jedna za drugom u Kusatku kod Smederevske Palanke i u Beogradu, kada su sinovi brutalno ubili svoje roditelje.

Zajedničko za obe nesreće jeste to što su osumnjičeni počinioci - Miloš I. (33) iz Kusatka i Davor P. (55) iz Beograda - imali psihičke probleme za koje maltene niko sem roditelja nije znao.

Stručnjaci objašnjavaju da roditelji često ne prijavljuju policiji nasilje koje trpe od svoje dece, ali i da često kriju njihove duševne bolesti.

Nema opravdanja

- Za ovaj vid zločina nema opravdanja. Roditelji ne prijavljuju nasilje zbog sramote od društva, ali i da ne bi bili osuđivani i etiketirani kao loši roditelji. Naime, kad dete podigne ruku na tebe, to znači da ga nisu dobro vaspitao i tako si zapravo podbacio u toj ulozi. Iz tih nekih moralnih razloga roditelji se povlače i odlučuju da ne pričaju šta se zbiva u njihova četiri zida - kaže psiholog Snežana Repac i dodaje da ne treba isključiti ni varijantu da su ta deca u trenutku izvršenja krivičnog dela bila pod dejstvom alkohola ili narkotika.

- Ako se koriste neke supstance, dolazi do blokade svih motoričkih sposobnosti, kao i svesti, a tada se povećava agresija i dolazi do jezivih stvari. Nalazimo se u kriznom vremenu, u kom je patologija sve više nasledna i slobodno možemo reći da je ona pored droge i alkohola novo oružje - objašnjava sagovornica, koja se osvrnula na konkretne slučajeve od prošle nedelje.

- To što su se oba sina sama predala policiji nakon zločina pokazuje dve stvari. Jedna je da se osoba nakon počinjenog zločina osvesti i shvati šta je uradila, pa želi da se iskupi za ubistvo voljenih. S druge strane, imamo i one koji pokajanjem i priznanjem žele da dobiju empatiju i navodnu grižu savesti, a time bi dobili neku manju kaznu za počinjen zločin - objasnila je ona. Vesna Tomić, socijalni psiholog, kaže za naš list da do ubistva očeva i majki dolazi zbog nekoliko poremećaja.

Narušeni odnosi i poremećaji

- U nekim slučajevima deca počine zločin zbog narušenih porodičnih odnosa, iz kojih svašta može da proistekne. Takođe, imamo i psihički poremećaj kod deteta, koje na kraju postaje ubica. Taj psihički poremećaj je nekad vidljiv, a nekad apsolutno ne - kaže Tomićeva:

- U pitanju je ozbiljna patologija i ozbiljna bolest, koja na neki način tinja u toj deci i eskalira kad se najmanje nadate.

Ona objašnjava da su se u porodicama vremenom izgubile neke vrednosti.

- Niko više nikog ne poštuje i tokom godina se izgubila ta neka povezanost između roditelja i dece. Možda je i to jedan od razloga zbog kog se dete odluči na zločin - zaključuje ona.