Prvo, dopustite mi da vam aplaudiram! I to zato što ste roditelj, a ne dadilja. Zato što ste uvek tu u trenucima kada bi drugi očevi rekli: "Ovo je preteško".

Očinstvo sada izgleda dosta drugačije nego kada smo mi odrastali. Odrastali smo, barem većina nas, tako da ne pokazujemo kada nam je teško i kad smo povređeni. Sada odgajamo decu čije se potrebe čine nesavladive uz balansiranje sa poslom, brakom, ostalom decom, odvođenjem u školu, medicinskim troškovima za dete sa posebnim potrebama..

Veliki broj brakova sa decom koja imaju posebne potrebe se završava razvodom, jer se većina roditelja oseća kao da, pored davanja svog maksimuma, ne uspeva. To nije tačno.

Naravno, kada vam sin vrišti i lupa o zid, pa počnete da vičete i izgubite kontrolu, kasnije se pokajete. Ali verujte, niste sami. Tako se oseća svaki roditelj.

Pokušavate da pročitate sve tekstove što vam supruga šalje, idete na sve sastanke koje uspete. Osećate se kao da neprestano radite na nečemu i na sve to se borite da ne izgubite sve živce u haosu koji zateknete. To je potpuno normalno. Bez obzira na društvo koje posmatra vaše dete kao falično, ili vas kao ne baš dobrog oca, ukoliko ste prisutni u detetovom životu i trudite se, definitivno ste najbolji čovek u njegovom svetu. Šta je to potrebno vašem detetu? Da ima tatu koji će se setiti da udahne duboko. Iako se čini da su kao mali diktatori, oni su samo deca. Pustite ih nek prospu piće, pustite ih da se iskaču kada imaju višak energije. Setite se da vikanjem nećete ništa postići, jer ćete time upravo pokazati sebi da ste se izgubili.

Treba da osete u vašem tonu i akcijama koje preduzimate da ih volite bez obzira na sve, jer im je dovoljno što ih okolina podseća da su neuspeli. Treba ih vaše ohrabrenje mnogo više nego kritika. I zagrljaji više nego bilo šta drugo.

I, drage tate, treba uvek da znate da ste dali sve od sebe.

Setite se da imate i partnera pored sebe i držite se uvek zajedno. Podižite jedno drugom raspoloženje kad god je to potrebno. I kada god je to moguće, pokušajte da provedete što više vremena van svega, bez razgovora o terapiji, školi, lekovima, ponašanju, vaspitanju.

Oboma vam je to potrebno. Verujte mi na reč. Najvažnije je da podržavate svoje dete, jer ste vi njegov glas i njegov najbolji prijatelj. Dakle, kada im okolina kaže da su u nečemu "previše" ili pak "premalo", neka pogledaju direktno u vas sa osmehom i nek znaju da su baš ono što treba da budu.