AKTUELNO

- Fizičko nasilje nad decom je uvek vidiljivije, ali psihičko i emocionalno takođe ostavlja velike posledice - kaže psiholog Ljubica Bogetić.

Slučaj majke iz Leskovca koja je nemilosrdno tukla i vređala dvoje dece, devojčicu od šest i dečaka od četiri godine potresao je srpsku javnost. Nasilje je u našem društvu sve očitije, a posledice koje trpe žrtve, naročito ako su to nemoćna deca, ostavljaju posledice i rane za ceo život.

Šta sve doživljavaju mališani izloženi nasilju i da li se to i kako na njima vidi, da li je decu koja trpe zlostavljanje moguće prepoznati i kako im pomoći, za Telegraf objašnjava psiholog Ljubica Bogetić.

- Nasilja nad decom, ali i ženama kod nas ima mnogo, ali se o tome i dalje ćuti - kaže Bogetić.

Ona navodi da postoje različiti oblici zlostavljanja najmlađih i da su to najčešće fizičko, emocionalno i verbalno nasilje, ali da neka deca trpe i seksualno nasilje kao najgori oblik.

- Vrlo je važno za početak razlikovati fizičko kažnjavanje od fizičkog nasilja, što ljudi često mešaju. Fizičko kažnjavanje je ako dete ćušnete blago na primer po debelom mesu što često može i da ne oseti, dok je fizičko nasilje je ako dete trpi batine koje mogu da mu povrede i neke vitalne organe, ostave modrice na koži...

Fizičko nasilje je uvek lakše uočljivo od verbalnog i emocionalnog koje takođe ostavljaju posledice na razvoj deteta - objašnjava psiholog.

Kako prepoznati decu koja trpe psihičko nasilje
Bogetić ističe da je svako nasilje nad decom nedopustivo i da ih posledice prate gotovo čitavog života.

- Na psihičko i verbalno nasilje se mnogo ređe reaguje, jer se ono ne vidi. Ali ako posmatrate dete koje ga trpi, vrlo lako možete da ga otkrijete po njegovom ponašanju. Deca koja su izložena ovoj vrsti nasilja su nesigurna, nemaju samopouzdanje, imaju lošu sliku o sebi, nose se sa osećajem krivice s jedne strane, a sa druge imaju ljutnju i bes prema roditelju koji ih zlostavlja, jer su nemoćni da se tome odupru - objašnjava Bogetić.

Ona objašnjava da psihološko zlostavljanje uključuje ignorisanje, obezvređivanje, ne prihvatanje detetove potrebe za nežnošću i afektivnom razmenom.

- Psihološko zlostavljanje je i degradacija su situacije kada se dete podvrgava kritici, naziva pogrdnim imenima... Ovaj vid nasilja uključuje izolaciju deteta i uskraćivanje normalnih socijalnih potreba, kao što je odbijanje kontakta sa njim u kući, zabrana druženja sa vršnjacima - ističe Bogetić.

Sagovornica navodi da su takva deca često preplašena, bojažljiva i vrlo često kada se susretnu sa nečim što ih podseti na nasilje koje trpe to može da im bude asocijacija na situaciju u kojoj su, pa su sklona da pormene ponašanje i ispolje strah.

- Deca su nemoćna da se suprotstave poniženjima koja trpe i ne mogu ništa da učine, jer su u svakom smislu zavisni od roditelja koji ih zlostavlja. Okruženje vrlo često ne reaguje na to, jer ne želi da se meša u nečije porodične odnose.

I društvo i država su samim tim nemoćni da zaštite decu u takvim situacijama. Jedino ko može da reaguje je drugi roditelj, što se retko dešava. Roditelj koji nije zlostavljač često prećutkuje nasilje nad decom ili podržava partnera. U toj situaciji on je zapravo saučesnik, a mi to u psihologiji zovemo i pasivni zlostavljač - kaže psiholog.

Ona naglašava da je vrlo važna uloga drugog roditelja u zaštiti dece od zlostavljanja i da bi primer oca iz Leskovca trebalo da bude lekcija svim roditeljima koji odbijaju da se suprotstave zlostavljanju dece.

- Njegov postupak je za svaku pohvalu. On je učinio ono što je neophodno uraditi u takvim situacijama, a to je udaljiti decu od drugog roditelja koji ih malterteira - ističe Bogetić.

Autor: